Захваљујући средствима прикупљеним у хуманитарној акцији “Срце за децу” и донатору, председнику убске општине Дарку Глишићу, удовица Марина Максимовић и њено троје деце из села Звиздар код Уба, из трошне куће разорене земљотресом пре три деценије, селе се у свој нови и потпуно опремљен дом.

Прочитајте још: Борба за помоћ Петровићима уродила плодом: Никола (19), Невена (14) и Николина (10) добијају стан

Максим (17), Теодора (15), Лука (13) и њихова мајка Марина Максимовић из убског села Звиздар, до пре пола године, живели су у једној просторији старе, у земљотресу тешко оштећене куће која је тонула јер је изграђена изнад мреже канала напуштеног рудника. Али упркос томе што нису имали воду и што су извесно време провели у потпуном мраку због дуга за струју, ова добра и вредна деца и у таквим условима успели су да постигну да буду сјајни и скроз одлични ђаци.

За мање од 24 сата од како се прочула тешка прича породице Максимовић председник Општине Уб Дарко Глишић је анимирао локалне привреднике и скупљено је 110.000 динара да дуг за струју буде отплаћен. За кратко време Дарко Глишић и његови пријатељи успели су да Максим, Теодора и Лука добију нову и потпуно опремљену кућу од 70 квадрата. Сада свако од њих има своју собу, а лепе породичне тренутке проводе у комотном дневном боравку са трпезаријом и кухињом.

По речима првог човека Општине Уб, сви који су на било који начин помогли решавање егзистенционалног питања ове породице, урадили су велику хуману ствар.

- Учинили смо да једна дивна породица, која је била суочена са великим проблемима, данас има осмех на лицу, а није фраза када кажете да дечји осмех нема цену. Хвала свима који су помогли, најмање је важно колико је ко уложио и обезбедио, јер смо заједно овој сјајној деци која су најбољи ђаци у школама које похађају,омогућили да имају сигурно и добро место за становање. Ја сам поносан колико су они били достојанствени у свим својим проблемима и колико су, од васпитања до учења, деца за пример – каже Дарко Глишић, председник Општине Уб додајући да се Уб може поносити младим Максимовићима јер је Максим одличан ђак Техничке школе, рецитатор и глумац у школским и представама убског Дома културе, Теодора је као „вуковац“ уписала гимназију, а све петице ређа и основац Лука.


- Живот нам је из корена промењен! Нема више гурања у 20 квадрата, који су нам били сав наш простор. Ту смо јели, учили, спавали, и то у само два кревета, онако по двоје. Коначно је ту купатило, имамо и прозоре кроз које више не дува ледени ветар, зидови више не шкрипе и не круне се, под нама је топли под а не бетон и земља, над нама сигуран кров, а не таван који је станиште стршљенова. Нов живот, једном речју, зато је наша захвалност неизмерна – каже Максим, док Теодора и Лука додају: - Пре годину дана нисмо могли да сањамо да ће свако од нас имати своју собу. Надали смо се, али нисмо очекивали да ће се сан тако брзо остварити, да ће захваљујући добрим људима постати јава. Остаје да све ово чувамо и одржавамо, да останемо добри ђаци и стално дајемо све од себе.


Марини Максимовић, која се из Молдавије доселила у Србију пре 18 година и са супругом изродила троје деце, у очима су сузе. Остала је без мужа и она је после његове смрти сама морала да се брине о њима. Али, за разлику од првог сусрета, ове су радоснице. Ни то што ће наставити да иде у надницу и што ће породици једини сигуран извор прихода бити Максимова школска стипендија од 5.400 динара, неће бити проблем сада када имају нови дом.

- Највећи терет који смо имали, да ли ћемо имати где да заноћимо и пробудимо се, више не постоји. Све остало, у слози, можемо. Неизмерно смо захвални свима који су нам помогли. Не сумњајте да ће моја деца то заувек ценити и заједници у којој живе да врате указано поверење – каже пресрећена Марина.