КУЋА Вељковића, у београдској Бирчаниновој улици, само је једна од преко 30 кућа организованих у Удружење "Старе куће Србије". Поред ње ту су и позната здања попут Конака кнегиње Љубице, Господар-Јовановог конака у Чачку, београдског Дома Јеврема Грујића, Куће уставобранитеља Аврама Петронијевића, о којој су "Новости" недавно писале, чувене суботичке Палате "Рајхл", родне кућа војводе Степе у Кумодражу... Али, ту су и мање познате, очуване и руиниране виле, сеоске куће и дворци, драгоцени за српску културну баштину.

У Кући Вељковића дочекују нас власница Катарина Вељковић Бегбеде и њен супруг Жералд, стриц чувеног француског писца Фредерика Бегбедеа. Управо је госпођа Катарина, са породицама Шећеровић и Цонић (власници Дома Јеврема Грујића) и Марковићима (власници Куће Чедомиља Мијатовића) основала удружење и увела га, као прво на Балкану, у асоцијацију Европске историјске куће у Бриселу. После Србије, ове године се удружењу прикуључила Румунија. Циљ је - очувати културно наслеђе и понудити га на увид домаћим и страним туристима, којих је у Србији све више.

Удружење је регистровано пре седам година, али је сама Кућа Вељковића из 19. века, отворена 2006. године, када се Катарина вратила из Француске, и наишла на девастирану дедовину. У дворишту дома некада познатих политичара, правника, официра и државника, међу којима је био и Војислав Вељковић, "отац" југословенског динара, један други Војислав, син његовог брата, започео је стварање првог приватног музеја на Балкану.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Дворац Обреновића ниче из пепела

Као париски ђак, колекцију слика почео је да ствара још у Француској, па је у Србију донео Пелегринија, Фужиту, Монтесина, Жил-Александра Груна, Адолфа Пјера Лулуа, Пол-Албера Бернара... У Београду се зближио са сликарима Пајом Јовановићем и Бетом Вукановић, и уз њихову помоћ направио колекцију од 180 дела. Поред Паје и Бете, ту су били и радови Уроша Предића, Марка Мурата, Надежде Петровић, Јована Поповића, Ристе Вукановића... Допремио је у земљу и 23 одливка ренесансних и Микеланђелових скулптура.

- Пошто је Воја умро, мој деда је саградио 1931. музеј по његовој идеји, у башти. Архитекта је био Војислав Ђокић. Музеј је два пута недељно био отворен за Београђане, и то бесплатно - каже госпођа Катарина.

Кућа Цветића

Кућа Аћимовића

Кућа Чедомиља Мијатовића у центру Београда

После рата кућа им је одузета, део баште сравњен багером и подигнута Амбасада Источне Немачке. У почетку су у музеју направљени уметнички атељеи, где су радили Моша Пијаде и Сретен Стојановић. Убрзо је здање претворено у пословни простор и отворена радионица за производњу коже и обуће "Јувела". Музеј је мењао намену, а уметнине из њега "очерупане". Остало је тек двадесетак слика из централне куће, нешто најкабастијег намештаја, који није било могуће померити с места, и оштећен клавир Мине, кћерке Вука Караџића.

- Моја породица се шест година судила за кућу. Добили смо спор и доказали да не премашујемо број квадрата дозвољен по члану домаћинства. Ипак, у међувремену су усељени заштићени станари - 10 породица. Последњи се иселио 2000. године - каже госпођа Катарина.

Она је отворила кућу за посетиоце пре 14 година, организовавши, у сарадњи са Народним музејом, прву послератну изложбу карикатура Бете Вукановић. У подруму је пронашла и плакате позоришних представа које су игране у "Мањежу", пошто је разорено Народно позориште у време Првог светског рата. Тако је организовала изложбу плаката са Позоришним музејом.


Кућа Вељковића, из 19. века, од 2006. отворена за јавност

Дворац Бисинген

Дворци Лазаревића у Великом Средишту

Полако се придружују и друге старе куће и тако настаје удружење, које је прошле године препознало и Министарство културе и доделило им захвалницу.

Једна од њих је Кућа Карамата у Земуну. Прву, барокну зграду, подигао је средином 18. века имућни трговац Кузман Јовановић. Деценију касније купио ју је трговац Димитрије Карамата, досељеник из Јегејске Македоније, и она је и данас у власништву његових потомака. У време аустријско-турског рата (1788-1789) ту је било седиште главног команданта немачке војске фелдмаршала Лаудона, освајача Београда, и у два маха римско-немачког цара Јосифа ИИ. У време Српског покрета 1848-1849. у кући је боравио патријарх Јосиф Рајачић и у њој су одржаване седнице главног народног одбора Војводине и Србије.

У Београду, у Улици кнеза Милоша, посебно је атрактивна кућа Чедомиља Мијатовића, једног од најобразованијих Срба 19. века, секретара краља Милана, дипломате, министра финансија у шест мандата и творца динара. Његова кућа гледа на Пионирски парк, па самим тим и на Стари двор, са чијег су балкона бачени убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Убрзо после Мајског преврата 1903, Мијатовић је напустио Србију и живео у Лондону до смрти, 1932. године, а кућа је продата породици Марковић.

Занимљива је и Кућа Цветића у Краљеву, која датира из 1908. године. Подигао ју је Филип Цветић, трговац вином. Кућа је саграђена у стилу сведене сецесије, са зидним сликарством, чији је аутор војвођански мајстор Јанко Друмски. Најрепрезентативнији део је салон, у ком се налази Музеј слатка.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Откуп земљишта за дворац Обреновића

У Новој Вароши се, каже госпођа Катарина, налази кућа занимљива по масивним вратима која се изнутра затварају гредом. Управо она су у османлијско доба омогућавала народу да побегне кад наиђу Турци.

Катарина Вељковић Бегбеде

У Вршцу је Апотека Јовановића, позната и као Апотека на степеницама, отворена још 1784. као "Апотека код спаситеља". Последњи власник, од 1927. године, био је Александар Јовановић, полубрат чувеног сликара Паје Јовановића.

Чланица удружења је и Стара грађанска кућа у Пироту, која је припадала трговачкој породици Христић, грађена у балканско-оријенталном стилу. Слична је прича и са Пашиним конацима у центру Врања, које је око 1765. подигао Раиф-бег Џинић. Једно здање с улице било је намењено мушкарцима (селамлук), а у дворишту друго за жене (харемлук).

Ту је и Узун-Миркова механа, у Мислођину, везана за име једног од највећих јунака у новијој историји Београда, која је била центар политичког и друштвеног живота у време борбе за ослобођење Београда 1806. Интересантан је и Господар-Васин конак, у Краљеву, подигнут по налогу кнеза Милоша 1824, као седиште управне власти. Од 1833. године био је резиденција владике Јанићија, а до 1941. седиште Жичке епископије.

Клавир Мине Караџић и портрет Клеопатре Карађорђевић

Кућа Филипа Цветића, трговца вином из Краљева

Кућа Аћимовића у селу Прогару проглашена је за споменик културе 1975. Подигнута је око 1830. за имућну породицу Аћимовић. Зграда је зидана у набоју, а дрвени трем је раскошно изрезбарен.

Посебно тужна судбина је дворца аустроугарских грофова Фон Бисинген, код Вршца. Дворац је средином 19. века саградио гроф Ђерђ Мочоњи, а грофица Георгина Мочоњи га је донела у мираз племићкој породици Бисинген-Нипенбург. Ова породица га је задржала до краја Другог светског рата, када им је национализован и данас се урушава.

Кућа породице Вељковић


Уметнине из куће Вељковић

ДВОРЦИ ЛАЗАРЕВИЋА

У Војводини су и дворци Лазаревића, у Великом Цредишту. Родоначелник породице, Голуб Племенити Лазаревић, доселио се у Банат у првој половини 19. века, где је добио племићку титулу и посед. Подигао је дворац у класицистичком стилу и парк. На истој парцели његов син Александар подигао је око 1900. други дворац у еклектичком стилу. Конзерваторски радови су урађени средином осамдесетих, али само на старијем дворцу. У њему је данас основна школа, док је зграда малог дворца напуштена.

НА СТОТИНЕ ЗАШТИЋЕНИХ КУЋА

У Србији је под заштитом 918 кућа, од чега 159 историјских, у приватном власништву, док су остале заштићене као архитектурна добра. По речима Катарине Вељковић, у земљи укупно има 304 историјске куће. Девет чланица Удружења отворило је врата посетиоцима у време Дана европске баштине, 2018. Тада их је обишло више од 600 школараца. Данас се Удружење бори за очување културне баштине, али и пореске олакшице, када држава већ другачије не може да им помогне.