НАСТАВНИКЕ из основне школе готово по правилу срећемо ретко. "Уштиркане", на пригодним годишњицама, када се препричавају много пута испричане приче. Али, свако правило има изузетак. Наставницу "музичарку" Дару сви су памтили као елегантну даму која је учила ђаке да разумеју најуниверзалнији језик човечанства - музику. Срео сам је после 20 година на планини Бобији.

Газила је кроз снег у дубоким гојзерицама, са ранцем на леђима. Њено весело и од мраза румено лице, иако је зашла у седму деценију, изгледало је готово непромењено од времена када је држала часове на којима су се слушале грамофонске плоче - ред "Битлса", па ред Баха. С друге стране, она је пензионерка и бака шесторо унучића. Али, воли и зиму на планини.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Не пропуштају ни тренинге, ни такмичења: Даме „у најбољим годинама“ из Јагодине уживају у куглању

- Тренирам за Северни пол, ускоро идем код Деда Мраза, да видим аурору бореалис - лежерно је одговорила Хаџи Дара, како је знају велики путници и планинари у Србији. Највећу поклоничку титулу испред имена стекла је у Светој земљи, у коју је ходочастила неколико пута, али не туристички, већ са скаутима и планинарима.

Рођена Призренка прешла је дуг и трновит животни пут.

- Живот је борба. Човек мора да се бори за место под сунцем. Када сам дошла у Београд никога нисам познавала. Предавала сам музичко на периферији Београда, у Сремчици, која се тада тек урбанизовала. Ишла сам у гуменим чизмама до посла, а онда се преобувала у штикле. Радило се у четири смене. Када сам се изборила да се купи школски клавир, био је то један од највећих успеха у каријери. Чланство у извиђачима, где сам била прва жена-старешина у Југославији, и одласци на планине били су веома важни за чврстину духа - присећа се Дара.

Алпинизмом је почела да се бави половином деведесетих, са готово педесет година. Имала је невиђену срећу да прође Проклетије, алпинистички. Сада се не би упустила у ту авантуру на ужадима.

- Престала сам да бројим земље које сам посетила код шездесет шесте. Није ни важан број држава које сте посетили, већ шта сте на путу видели и доживели. У Тунису сам, рецимо, ишла да видим преображаје пешчаних дина, да осетим пустињски ветар, да се окупам у оази после несносне жеге - говори наставница Дара.

Чувена "музичарка" је хиперактивни пензионер. Ако није на путу, онда наступа са фолклором из чукаричког клуба пензионера, или је са хором, диригује, пева руске романсе, а неизоставна је и у црквеном хору у Сремчици.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Ирена (79) и Михаљ (81) се воле од 1957. године: Упознали се на игранци и заљубили на први поглед, а сада славе 62. годишњицу брака

- Када си млад, до педесете, идеш често главом кроз зид, не слушаш унутрашњи глас. Тај глас, назовите га Бог, космос, како хоћете, почнете да слушате у зрелим годинама. Он вас учи како да будете диригент свог живота. Тада схватите да не треба да посматрате шта раде други, већ да радите за себе, да пратите сопствени пут. Када сам отишла у пензију, рекли су ми: "Све можеш да видиш на телевизији, шта ће ти путовања." Али, ја никада нисам имала времена да гледам телевизију. Морала сам да радим по неколико послова да бих зарадила за путовања. Бог све намести, па сам упознала људе који воде фолклор и хор у клубу пензионера на Чукарици и наставила сам да се бавим музиком, да певам, играм, наступам и наравно, да путујем - каже Хаџи Дара.

АУРОРА КОЈА ИГРА

ХАЏИ Божидарка Михаиловић каже да је њен циљ да посети места на нашој планети где заплаче од узбуђења. За њу је то као кад пијете воду са извора.

- Гледала сам безброј фотографија поларног светла, али када видите аурору бореалис како вам плеше изнад главе, морате да заплачете од усхићења. И када видите мале плаве пингвине на аустралијском острву, или у џунгли откријете поред Анкор Вата још 1.000 храмова, или уђете у уске тунеле Вијетнамаца у којима су они живели у време рата с Америком, ходочастите у Свету земљу кроз пустињу... То не можете да осетите преко екрана и слика. То је есенција живота!

ВЕЧНА КУЋА ПУТНИКА

- НАЈЛЕПШЕ ми је када имамо концерте у домовима за старе јер видим те људе како се искрено радују животу - открива наставница. - Домови су, у ствари, одлично решење, јер се у њима налазе људи сличних генерација и интересовања. Моју породицу, међутим, брине опасност да се не вратим са неког од путовања. А ја мислим да је то за путника најлепши начин за одлазак са овог света. Видела сам у Занзибару гробље светских путника, које је Бог наградио да оду са овог света на једном фантастичном месту.