ДА сам живела у шатору, номадским начином живота, да имам десеторо браће и сестара и да ми је главно превозно средство до школе био коњ, била је прва помисао људи из Србије када чују да долазим из Монголије. Међутим, када су кроз наше свакодневне разговоре схватили да ми тамо носимо ствари од кашмира, као ви овде, на пример, од памука, никоме ништа није било јасно. Те слатке, обостране нејасноће разјаснили смо касније, када смо се спријатељили. Не живим у јуртама, а кашмир није ствар престижа, већ нама доступан материјал који је танак и топао.

Овако, за "Новости", започиње причу Ердене Заја Батжаргал из Улан Батора, студенткиња Факултета организационих наука.

Зајин отац је пре десет година држао туристички камп у пустињи Гоби, када се спријатељио са једним Србином, што је довело до њеног доласка у нашу земљу. У Београду је већ шест година и стипендиста је пројекта "Свет у Србији" Министарства просвете.

Прочитајте још - Мој је живот Швајцарска и у Србији

Као и сви страни студенти, по доласку је била смештена у одмаралиште на Авали, где је шест месеци похађала курс српског језика, а након тога одабрала жељени факултет.
- Од детињства сам врло причљива и себе сам замишљала као познатог и успешног менаџера, стога ми није било тешко да се одлучим за ФОН - узбуђено прича Заја. - Уколико пронађем посао, остала бих у вашој земљи, али бих живела у Новом Саду, јер сматрам да је Београд добар за младе људе, али не и за породицу.

У Србију је првобитно дошла како би наставила школовање, а сада је за престоницу наше земље везују многе лепе ствари, нарочито дечко Петар.

- Петар ми је био велика подршка у учењу вашег језика, али и свих обичаја овде у које сам се заљубила, а уз његову мајку усавршила сам и завијање сармица и прављење баклава - уз осмех додаје наша саговорница.

Одушевљена је нашим топлим летима и благим зимама са снегом, јер, према Зајиним речима, у Улан Батору нема снега, већ само мраза, а температуре иду и до -40 степени Целзијуса. Становници "земље плавог неба" немају могућност да једу различито сезонско воће и поврће током читаве године, већ га могу наћи на пијацама само у време празника. А у Србији је различито поврће увек доступно, у зависности од сезоне, што је за Монголку било једно од најпријатнијих открића.


Како она каже, Срби су веома срдачан и гостољубив народ, увек спреман да дочека госте, па је не изненађује обичај славе који се у нашој земљи поштује и чува. Веома јој је занимљиво што ми током целе године имамо много празника. У Монголији постоје само два - Бели месец у фебруару, којим се прославља лепо време после хладне зиме и почетак лунарне године, и Надам фестивал, односно годишњица монголске револуције, у јулу.

- По доласку овамо, веома ми је била чудна отвореност ваших људи, у смислу неретког показивања емоција и исказивања мишљења, а сада је то нешто што ми се, осим климе, овде највише допада - објашњава Заја.

Путовала је по Европи, била је у Мађарској, Чешкој, Аустрији, чак и Ирској, али је њено срце ипак припало Србији.

Прочитајте још - СРЕМАЦ И АМЕРИКАНКА: Раздвојило их држављанство

- Видела сам како су те државе организоване и како функционишу. Жеља ми је да некада допринесем бољем статусу ваше земље, јер ако бих остајала у Европи, то би, без размишљања, била Србија - истиче ова млада девојка.

Има велику подршку својих родитеља, са којима се скоро свакодневно чује, али због обавеза на факултету, у своју земљу одлази само једном годишње. Породица је њу, у Београду, посетила прошле године, када су обишли Храм Светог Саве, Авалски торањ и Кућу цвећа, којом су се, како каже Заја, одушевили јер веома поштују Тита.
Приликом те посете, међутим, њени родитељи нису упознали Петра.

- Моја фамилија се не противи мојој љубави са Србином, али су забринути да се не удам и останем овде, као друге девојке које су дошле из Монголије, из разлога што је далеко од мог завичаја. Али морам напоменути да су ме Петрови прихватили и гледају ме као ћерку - искрена је једна од десеторо Монгола у Србији.



Заја, између осталог, планира да се бави хуманитарним радом у Србији и да неке делове монголске традиције и културе пренесе код нас. Пажњу би посветила дечјим књигама, које би биле илустроване и садржале би слике историјских личности.

- У Монголији постоје књиге за децу које су сликовито написане и илустроване, прилагођене одређеним узрастима. Углавном је нацртан Џингис-кан, кад је био мали, током одрастања, као вођа. Волела бих да будем иницијатор тога да се људи овде посвете стварању таквих књига које би садржале илустрације Тита, Тесле, Карађорђа, Новака Ђоковића и осталих ваших славних личности - закључује Монголка, која сада српски језик говори скоро као матерњи. - Пошто је Србија сада моја домовина, ја примењујем једну монголску изреку коју сам научила од оца, а која гласи: "Ако пијеш њихову воду, мораш поштовати и њихову традицију".

ПРВО ТАТА КАЖЕ "ДА"

ПО старом монголском обичају, који је актуелан и сада, девојке из ове земље не могу да се удају док њихов отац не одобри веридбу. Будуће младожење морају да траже руку своје изабранице, прво и једино, код главе њене породице. Традиција налаже да момак донесе плаву тканину, коњско млеко и да изрецитује стихове уобичајене за ту церемонију. Уколико отац каже "не", сигурно неће бити венчања.


НОМАДСКА ФАМИЛИЈА

Иако долази из главног града, прича да има фамилију у номадским селима на југу Монголије.

- Мој тата је једно од седморо деце, а мама једно од десеторо, с обе стране имам рођаке који живе у геровима и које сам радо обилазила. Те њихове куће су занимљиве и лако се преносе. Они лети бораве поред реке, а зими су испод планине, како би се заштитили од временских непогода. Углавном се баве сточарством, имају велики број животиња које узгајају, а када достигну бројку од 1.000, направе огромну гозбу да би то прославили - објашњава Монголка.

СТО ПАРИ ЧАРАПА

КАКО су у Монголији чарапе од крзна бизона уобичајен одевни предмет, Заја је са собом у Србију донела 100 пари.
- Када сам их први пут обула, схватила сам да за зиме овде нису потребне, а пратећи вашу моду, ни модерне, тако да сам одлучила да их продам, у чему сам и успела.