ЗА Јелену Радовић (35) са церебралном парализом - препреке не постоје! Млада Новосађанка, челичне воље, ускоро мастер правних наука, не зна како је то ходати самостално, причати разумљивим говором и имати послушне руке и ноге за сваку наредбу мозга. Али, и поред тога, срећна је, а осмех јој не силази са симпатичног лица. Научила је да и те како цени оно што је мукотрпно постигла у животу, па се свесрдно труди да од срца помогне особама са посебним потребама.

Врло је активна и у Удружењу грађана са последицама церебралне парализе "Сунце", чији је и сама члан, и помаже у решавању њихових права, да би им живот са инвалидитетом био квалитетнији. Личним искуством и мотивационим говорима широм Војводине, даје им "ветар у леђа" да не посустану пред препрекама и не одустану од својих снова.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Матичним ћелијама победио парализу, сад вози и бицикл

Иако окружена брижном породицом, мајком Славицом, оцем Љубомиром и сестрама, старијом Симаном и млађим близнакињама Саром и Јованом, никада није била "повлашћена" и одмалена је научена да, упркос свом стању, има обавезе. Као да, рецимо, свако јутро намести свој кревет.

- До овога што сам постигла проливено је много мог зноја и зноја мојих терапеута, родитеља, сестара, али упорност и воља свих нас дала је резултате - прича нам Јеца подсећајући се дана када је падала и учила да се поново дигне. - После завршене осмолетке у Новом Саду, средњу правно-биротехничку школу сам завршила у Подгорици, где је све било прилагођено мојим способностима. По повратку кући, заједно са сестром Саром сам уписала Правни факултет и завршила у року, а она ми је често служила као преводилац. Већину испита сам полагала усмено упркос мом отежаном говору, а неке писмено, преко рачунара. Сада предајем мастер рад, а тема је из кривичног права, везано за особе са инвалидитетом.

Јелена са мајком Славицом Фото Н. Карлић

Као и већина њених вршњака, Јелена воли да путује, одлази у позориште, биоскоп, дружи се са пријатељима. Вешто управљајући моторним колицима, пробијајући се кроз саобраћај, зна да оде на Петроварадинску тврђаву и ужива у погледу на реку и град. Због њене "мобилности", укућани често знају да се нашале да је "покретљивија" и води занимљивији и испуњенији живот од њих.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - АРАНЂЕЛОВЧАНКА БОЛУЈЕ ОД ЦЕРЕБРАЛНЕ ПАРАЛИЗЕ: Једна је од најбољих ђака Србије, књигом лечи болест и самоћу

- Заиста ми ништа није тешко - наставља наша саговорница, а затим додаје да јој, ипак, најтеже пада отежан говор, због чега се неки људи са којима разговара обраћају особи поред ње, и не покушавајући да се потруде да је разумеју. - Веома важно ми је било да се оспособим да могу сама у купатило, сама да се облачим, седнем у колица.

Јелена би једног дана волела да живи сама и да, како каже, не оптерећује најближе. Верује да ће у томе успети.


САЊА ПАРИЗ!

ЈЕЛЕНА воли много да путује, а до сада је била у Италији, посетила је Рим, у Пољској, на Кипру, у Грчкој и Словенији. Отркрива нам да јој је велика жеља да једног дана отпутује у Француску, у Париз, и да види Ајфелов торањ.


НОВИНАРСТВО ВЕЛИКА ЉУБАВ

БУДУЋЕМ мастеру правних наука велика љубав је, открива нам, новинарство, и сада јој је жао што није студирала журналистику. Две године је радила на некадашњем "Пан радију" и припремала вести о дешавањима у вези са удружењима особа са инвалидитетом.

Објавила је неколико књига о свом животу: "Необича путник са осмехом", "Активност је моја радост" и "Увек са осмехом", што је уједно и њен животни мото. Њен велики успех су филмови који доста говоре уместо ње: "Прича није завршена" и "Свет који познајем".