Смрти је претходила дуга болест и лечење током ког је доживотном председнику Југославије ампутирана нога, а последње дане провео је у коми из које се фактички никада није ни пробудио.

Доктор Миломир Станковић био је лични лекар Јосипа Броза Тита док се лечио у болници у Љубљани и један је од ретких живих сведока последњих дана југословенског маршала. Своја сећања на те дане јавно је по први пут изнео тек 2016. у књизи “Тито између живота и смрти.

У време болести Јосипа Броза Миломир је био млад војни лекар. Смештен је на дужност дежурног лекара поред постеље Јосипа Броза Тита у болници у Љубљани. Његово посао био је да све записује – терапије лекара који долазе да обиђу маршала, притисак, опште стање, шта доктори преписују као спас…

Све је било у тајности око његовог лечења. Једном је дошла моја супруга да ме обиђе на Брду код Крања нисам смео да јој кажем да ће сутра бити ампутирана Титу нога. Никад нисте знали ко можда слуша – почео је своју причу доктор Станковић додајући да су им и у болници говорили да не журе ходницима их новинари гледају кроз прозор, а они не смеју да сазнају ако се догађа нешто хитно.

Управо је доктор Станковић био тај који је први приметио да Титово лево стопало не изгледа добро.

– Радило се о оклузивној ангиопатији. Није то била дијабетична коју је он имао на потколеници. Та оклузивна ангиопатија је значила да је њему запушен крвни суд који му храни ногу. То је било на бутној артерији и њему је била угрожена нога. Ја сам био одговоран и морао сам нешто да урадим. Покушао сам да га наговорим да пристане на конзилијум, али Тито је стално говорио да се са тим сачека, да ће то проћи – сећа се доктор.

Тито је убрзо потом доживео страшан бол у нози као никад до тада. Станковић је то искористио да објасни маршаловом ађутанту шта је видео и тек заједно су успели да га убеде да га прегледа конзилијум лекара.

– Дошла су и два врсна стручњака из иностранства. Један је дошао из САД – то је био доктор Мајкл Дебејки, док је из Русије дошао доктор Марат Књазев. Дебејки је прегледао ногу и циркулацију, док га је Књазев прегледао целог. На крају су рекли да је Тито у добром стању али да је нога угрожена. Дебејки је рекао да, пошто Тито не пристаје ни нашта друго сем на лекове, покушају са једним бајпасом који је он оставио нашим лекарима. Али је и рекао да упозоре Тита да ће, ако све то не успе, морати да му секу ногу. С друге стране, Књазев је рекао да је терапија добра и да је треба наставити уз контролу ноге – испричао је Станковић.

Титов највећи страх, сећа се доктор, био је да остане без ноге.

Рекао нам је: “Ако моја нога оде, ја ћу сам себи пресудити!” Кад је требало да оде у болницу ми смо му склонили пиштољ који је тајно чувао у једној торбици. Нико није смео да му каже да нога мора да се ампутира, него су продужавали терапију у недоглед која не помаже. И све тако је било док се нога није осушила, а кад се осушила она је отровала организам – сматра Станковић.

Управо то што се одуговлачило са ампутацијом трајно је уништило здравље југословенског маршала.

– Велика грешка је била што му се излазило у сусрет да се лечи лековима а не хирушки… Та артерија је могла лако да се отпуши. Ја бих то могао да урадим али нисам имао копетенције, а ни то Тито не би дозволио – испричао је доктор Станковић.

Управо ту, седећи поред Титовог болничког кревета који ће постати и његов самрти одар, Станковић је чио и последње речи Јосипа Броза.

Кад је видео да је све пропало његове последње речи су биле: “Шта све ово треба да значи!” Е сад, да ли се то односило на неке одлуке које је доносио или на лекаре који су му обећавали да ће терапија успети, не знам. Средином фебруара 1980. Тито већ није могао да говори и до краја живота је био у вештачкој коми. Равна линија се појавила 4. маја у 15.05 – присетио се Станковић.

Следећег дана, 5. маја, Плавим возом из Љубљане у Београд је, у послеподневним часовима, стигао ковчег са посмртним остацима Јосипа Броза. Тог и наредних дана, грађани су у мимоходу одавали почаст југословенском шефу државе пролазећи поред његовог ковчега у сали Скупштине Југославије.

(Дневно.рс)