КАКАВ је ваш утисак после свега што сте видели у Метохији? - питао сам Петера Хандкеа те 2006. године, возећи га натраг за Београд. Окренуо се, погледао ме продорно, мало сагнуо главу, па рекао: "Овде сам нашао универзум бола и туге"! У следећих сат-два нисмо проговорили ни реч. Коначно, у једном трену, упита ме да ли желим да га поново водим у нашу јужну покрајину...

Овако се свог првог пута на Космет са великим књижевником сећа Ранко Ђиновић, песник из Ђаковице, човек који је добитнику овогодишње Нобелове награде за књижевност показао сав косметски непребол. Досад су, говори нам, њих двојица ишла на Космет у пет наврата. Чека, каже нам, да му се писац јави, како би опет путовали у Хочу, с обзиром на то да је у дану када је стигла вест да је аустријског писца шведска краљевска Академија наградила престижним признањем, у интервјуу "Новостима" рекао да жели поново да се одмара у Великој Хочи.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Зашто је Тесла умро без пребијене паре и у дуговима до гуше? Испливале мрачне тајне српског научника (ВИДЕО)

- Дело "Кукавице од Велике Хоче", у коме Петер Хандке помиње и моју маленкост, литература је каква никад и нигде у свету није написана. То је есенција бола, редови у којима писац чак и не помиње Албанце, не вређа, не јадикује, али када се књига прочита, схватите да је то страшна оптужница против међународне заједнице, која је без гриже савести дозволила да један народ живи у концентрационом логору, ништа мањем од оних Хитлерових логора - приповеда наш песник.

Ђиновић додаје да се Хандке годинама, док је обилазио Европу, питао где су нестале птице кукавице, али да, како му је признао, није добио разуман одговор. Наводно, како су му рекли, из Европе их је отерало глобално загревање. Све те нестале птице кукавице нашао је у селу које би по етимологији било "велики очеви", а данас се зове Велика Хоча.
- Приликом тог првог боравка на Косову и Метохији, на Ускрс 2006. године, одвео сам га код Костића у Оптерушу. Њима су Шиптари убили 14 мушких глава. Онда смо отишли код Божановића у Зочиште. Њима су комшије Албанци убиле шест мушких чланова породице. Писац је био и сведок тога да мајке нису могле да нађу гробове деце јер су Албанци уклонили споменике, а део гробља преорали.

Одушевљен је Ранко храброшћу Аустријанца. Никада се, додаје, није уплашио, нити успаничао, чак ни када су их каменовали у Малишеву. Био је запањен јер се нико није пријавио, ни из централне Србије, ни и иностранства, да дође на конкурс за писце који су осмислили житељи изолованог српског села. Дошао је само велики књижевик. А била је то 2008. година.

- Није могуће препричавати Хандкеа, то је скрнаваљење књижевности - наставља разговор Ђиновић. - Своје реченице је исписавао на Ђурђевдан 2008. у Хочи, држећи ноге у потоку.

Хандке и Ђиновић

Снимио је Ђиновић и два документарна филма са нобеловцем. Један се зове "Универзум бола", а други "Страдање". Водио је Хандкеа до јаме у Волујку, стратишту које је "прогутало" 80 Срба из Ораховца.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Марија и Стефан су у браку и живе у Студењаку: Судбину им је одредио један сусрет, венчали су се у 21. години, а сада имају поруку за све младе парове (ФОТО)

- На Косову у српским срединама обожавају Аустријанца. Разговарао је са Србима по цео дан, а предвече писао. Његови путописи, а има их пет из Србије, приче су за себе. Када их прочитате, схватите зашто је настала сва ова бука око Нобелове награде за књижевност. Чак и да нас, Србе све оданде протерају, остају његови записи, који оптужују више него све хашке оптужнице - закључује Ђиновић.

Бодљикава жица говори докле Срби могу слободно да ходају

ШТАБ АЛ КАИДЕ

ЂИНОВИЋ је, осим по свом песништву, широј јавнсти познат и по томе што је молио Албанце 1998. да се ману оружја. Био је тај који је новембра исте године био на челу Великог марша Срба у Драгобиљу до Штаба терористичке ОВК с намером да моли Тачија, Харадинаја и Краснићија да оставе оружје. Тада су их обезбеђивали Вокерови припадници ОЕБС-а.

- Нису хтели да изађу пред нас, а чекали смо их око два сата - сећа се. - У једном тренутку, ту, неколико метара од школе, угледао сам постројених око 300 људи у униформи ОВК. Следио сам се.

Сећа се Ранко да му је један представник ОЕБС-а који је обезбеђивао марш рекао да је то главни штаб Ал каиде на Косову.

СУДБИНА

- НАПУСТИО сам Ђаковицу 16. јуна 1999, када сам у центру града видео како војници Кфора и ОВК-а заједно играју шоту. Дете ми је имало тада три године, друго је било на путу, супруга само што се није породила. Ноћу смо се извукли из Метохије и стигли у Северну Митровицу. Те ноћи ми се родила друга ћерка - каже Ранко.