НАЈСТАРИЈИ дадиљалиште у Војводини почело је да ради 1844. године у Суботици, на мађарском језику, а прво забавиште на српском језику отворено је 1886. у Сомбору. У Кикинди је отворено 1891. године под патронатом Великокикиндске добротворне задруге "Српкиња". Некада су се васпитачице звале забавиље, а забавишта оводи.

Обележавајући 65 година рада Предшколске установе "Драгољуб Удицки" у Кикинди васпитачи и деца овог новембра припремили су мјузикл, часопис, ноћ фантастике, пуштали су лампионе, а на један дан деца и одрасли чак су заменили улоге у вртићима. А некада давно, у забавиштима није било ни довољно играчака, па су се деца "топала" блатом, играла крпењачом, а зими "корчуљала" на леду.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Даје се на знање, јављено!

Прва забавишта у Војводини основана су још када је Покрајина била део Аустроугарске, па су се звала чувалишта, хранилишта и дадиљалишта. Како је записала Ана Гавриловић, истражујући предшколске установе у Србији, најстарије дадиљалиште у Војводини почело је да ради 1844. у Суботици, а нешто касније и у другим градовима, али на мађарском и немачком језику. Закон о дечјој заштити у Угарској донет је 1891. и налагао је свим имућним општинама да оснивају забавишта. Тако су српски и други народи добили "ветар у леђа" да отварају установе на свом језику. Прво забавиште у Војводини за српску децу на српском језику почело је да ради 1886. у Сомбору, а убрзо су се ширила по Бачкој и Банату, једино је Кикинда мало каснила. Зато су новине "Садашњост" 1888. донеле критички чланак да "Велика Кикинда није кадра да створи српско забавиште, а то су већ урадили Мол, Сомбор и Стари Бечеј".

Међу малишанима у забавишту у Мокрину и чувени Мика Антић (у црвеном кругу) 1937. године

Данас је Кикинда град поносан на своју предшколску установу, коју похађа око 1.500 деце. Директорка у ПУ "Драгољуб Удицки" Светлана Милић, истиче да је предшколство у овом граду, ипак, одувек било на високом нивоу, чак и у некадашњој СФРЈ.

- Око 1.500 деце има добре услове смештаја у 18 објеката, од којих је девет у граду, а остали су у селима. Девет вртића је наменски грађено, три у граду и шест у селима. Последњих година доста је уложено у адаптацију појединих вртића и тај посао ће се наставити. Очекује нас реновирање објекта у Мокрину, а у Иђошу и Руском Селу ће се или реконструисати садашњи простор или градити нови вртићи - наводи Милићева.

Иако се као почетак рада установе означава дан када је 1954. године вртић "Јован Јовановић Змај" одвојен од система школства, историја је много дужа. Прво забавиште је отворено још у мају 1891. под патронатом Великокикиндске добротворне задруге "Српкиња", чији је оснивач била Нина Ана Петровић.

- Прво забавиште је било поред српске школе у улици Милоша Остојина, где је данас вртић "Мендо". Задруга "Српкиња" пронашла је стручну забавиљу, која је имала плату од 400 форинти, бесплатан стан и огрев. Сеоско забавиште најпре је основано у Мокрину 1893, а четири године касније и у Башаиду. Једна од најстаријих фотографија забавишта у Војводини је из Кикинде и датира из 1895. - истражила је васпитачица Љубица Чоти.

Монографија

Она и историчар Владислав Вујин аутори су монографије "Мала врата за мале људе" која говори о предшколству у Кикинди, а штампана је пре пет година. Овакав назив књизи одабрала је јер је песник Раша Попов једном тако назвао забавишта.

- Грађу за књигу почела сам да прикупљам када сам у кућном албуму пронашла фотографију мокринског забавишта из 1930. Моја мама је тамо рођена и причала ми је да је она у оводу, како се некада звало забавиште, кренула са три године и да јој се забавиља, односно васпитачица, звала Александра Васиљев. Тако сам почела да се интересујем за прошлост и сазнала да је она била рођена сестра песника Душана Васиљева и у Мокрину је радила између два светска рата - сведочи Љубица Чоти.

Физичко у соби у кикиндском забавишту 1959. године

Забавиште у Мокрину похађали су и незаборавни песници Раша Попов и Мирослав Мика Антић. Као предговор за књигу "Мала врата за мале људе", легендарни Раша је записао да је "докторирао" забавиште:

- Похађао сам га пуне две године. Мокрин је пред Други светски рат имао два забавишта, за источни и западни део села. Имао је и две педагогије. Прва је почивала на наредби да дечица морају да седе усправно и ћутке, припијени уза зид као лутке. Другој је циљ био да обучи мале руке за израду предмета од кутија и глатке хартије у боји, с лепком. Наравно, више сам волео овај други начин - записао је Раша.

Раша Попов и Љубица Чоти

Забавишта су некада похађала деца од три до седам година. И на почетку 20. века васпитачице су се звале забавиље и тада су завршавале двогодишње школе. Училе су десет предмета и могле су да раде на српском и мађарском језику.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Ветрeњаче су хеклани миље равнице ...

- За време Другог светског рата забавишта су радила спорадично, а после рата при основним школама "Фејеш Клара" и "Вук Караџић". Прва наменска зграда за вртић изграђена је 1974. године у Мокрину - сведочи Чоти.

Прва школована васпитачица Лепосава Винкић 1881. године

ПРВА СА ДИПЛОМОМ

ПРВА школована забавиља у Великој Кикинди била је Лепосава Винкић, рођена у том граду 1881. Државну школу за забавиље у Ходмезевашархељу завршила је 1900. Како је записао Мирче Берар у тексту "Школе у Кикинди до 1914. године", она је у првој години изучавала шест предмета: веронауку и морал, мађарски језик и књижевност, васпитање мале деце са методиком, телесно и здравствено васпитање, српски језик и такозвано циљно вежбање (практични рад). У другој години учила је певање и виолину, прављење облика, цртање и вежбе тела. Лепосава Винкић завршила је и Учитељску школу у Суботици.

Ана Петровић, оснивач задруге "Српкиња"

ЖЕНЕ ДИРЕКТОРКЕ

ПРВА управница вртића у Кикинди била је васпитачица Драга Имброновић. Осим ње, жене су и касније често биле руководиоци: Нада Радак, Марија Брусин Ћурчин, Душанка Терзић, Хилда Бански, Даница Страјнић, Весна Станаћев, Станислава Хрњак, сада Светлана Милић. Први управник обданишта био је Анте Маршан.