Јованка о Титу ширила трачеве: Не може сам да закопча шлиц

Novosti Online

06. 12. 2019. у 17:24

Јованка о Титу ширила трачеве: Не може сам да закопча шлиц

Фото: Жика Вучић

Године 1981. СФРЈ била је суочена је с невиђеном економском кризом
Године 1981. Јосип Броз Тито, доживотни председник бивше СФРЈ, био је мртав нешто више од 10 месеци. Његова држава, утврда социјализма и самоуправљања, суочена је с невиђеном економском кризом. Нема брашна, кафе, уља, детерџента. Бензин се продаје на бонове и уз ограничења.


Рестрикције електричне енергије парализују нормалан живот. Нема ни девиза, привреда се буквално руши. Државни врх, окупљен у Савезни савет за заштиту уставног поретка, врховно колективно тело које се бави најтајнијим питањима државне сигурности, дискретно се окупило у Загребу. На челу им је друг Свилени, Хрват Владимир Бакарић. Титов саборац и један од последњих оригиналних идеолога југословенског комунизма. Тема тајног састанка (претпоставља се одржаног у Вили Вајс на Прекрижју) само је једна и нема везе са драматичним стањем у југословенској економији.


Другови се баве сасвим другом, њима очигледно опаснијом претњом по националну безбедност: Титовом одбаченом супругом Јованком Будисављевић. Удовица Броз, која је последње године Титовог живота провела у политичкој и физичкој изолацији од супруга и јавности, прети да ће објавити своје мемоаре и, након година потпуног ћутања, јавно и брутално напасти оне за које сматра да су криви за њено прогонство.


Паника је због удовице огромна. Црвени владари Југославије неће мирно да чекају Јованкин удар. То је напад на Тита, али и на све њих. То не може да прође. Управо започиње један од најдраматичнијих политичких обрачуна у последњој деценији постојања СФРЈ. Медији су добили на увид годинама скривани документ председништва СФРЈ.


Он даје шокантни увид у дотад непознати и мистични свет „црвене елите“, брак Тита и Јованке. Он је препун интрига, подлих политичких урота, невиђеног луксуза па растрошног живота мушкарца и жене који су буквалноодређивали судбине својих подређених, али и милиона становника бивше државе.


“Бела књига о Јованки Броз” све то открива. У другом наставку “Беле књиге” откривају се најсочнији Јованкинитрачеве које је ширила о онемоћалом Титу, сликовити детаље тешког мобинга особља у председничкој резиденцији и брутални одговор државног и партијског врха на политичке амбиције Брозове супруге.



Формирање, задаци и рад комисије савеза комуниста Југославије


Свеукупно стање и односи, сумњичење кадрова на раду у резиденцији за прислушкивање разговора и за шпијунажу, утицај Јованке Броз на кадровска и друга решења не само у резиденцијама, него и шире, одређени спољњи утицаји на односе у Резиденцији и покушаји Јованке Броз да се меша у државничке и политичке послове и одлуке постали су озбиљна сметња, па је Председник СКЈ 22. јануара 1974. године формирао посебну комисију, која је имала задатак да утврди покушаје појединаца изван Резиденције који посећују Јованку Броз да утичу на атмосферу и односе у Резиденцији, да сагледа и оцени оптужбе које је Јованка Броз износила о специјалном саветнику Председника Републике и Врховног команданта оружаних снага за питања безбедности, генерал-пуковнику Ивану Мишковићу, да сагледа опште стање и односе у Резиденцији и могућности за побољшање организације и рада служби које непосредно раде за потребе Председника Републике.


У Комисију су одређени потпредседник Председништва СФРЈ Рато Дугоњић, за председника, а за чланове: Добривоје Видић, члан Председништва СФРЈ; Јуре Билић, Стеван Дороњски, Тодо Куртовић и Фадиљ Хоџа, чланови Извршног бироа Председништва СКЈ; а из ЈНА генерал-пуковници Милош Шумоња, Џемил Шарац и Иван Кукоч.


Председник Републике је пре почетка рада Комисије примио Рату Дугоњића и изнео му разлоге због којих је одлучио да формира Комисију. Указао му је на деликатност и сложеност рада Комисије, на могућност постојања клапа које покушавају да утичу на Јованку Броз, што утиче на атмосферу у Резиденцији. Председник Републике је захтевао да се испита ко стоји иза тога и са каквим циљем и да се обаве потребни разговори са свим људима о којима се ради, као и да се о свему упозна он лично и Председништво СКЈ.


Председник Републике је захтевао да се испита ко стоји иза тога и са каквим циљем и да се обаве потребни разговори са свим људима о којима се ради, као и да се о свему упозна он лично и Председништво СКЈ. Пре почетка рада Комисије СКЈ, председник Комисије је разговарао и са Јованком Броз.


-Знате како се он за све то секира. Сам намештакревет, нема ко да му га намести, она никоме не да у кућу, ја сам месецима кувар и други, а шта ја знам да кувам, знате – што и ви. Сви смо шпијуни, издајници, нико не ваља и то су вам и даље сталне оптужбе. Не знам шта да се ради - изјавио је један од Титових ађутаната.


У том разговору Јованка Броз је изнела да је Служба безбедности у Резиденцији окренута према њој, да је прати и да прикупља информације о томе шта ради и говори и слично, све у циљу да је дискредитује у очима Председника Републике. Изнела је своје мишљење да је Служба безбедности СР Србије (Славко Зечевић) у дослуху са Службом безбедности Армије, у којој је Иван Мишковић и даље присутан.


Јованка Броз је тврдила председнику Комисије да има документацију која садржи тешке оптужбе на рад генерала Мишковића, као и да има значајне податке и о неким другим важним питањима. Даље је рекла да је Служба безбедности у Армији слаба, да је окренута и према цивилима, и да из те Службе "отичу информације у ненадлежне правце". Том приликом Јованка Броз је правила алузије и на савезног секретара за народну одбрану, генерала армије Николу Љубичића.

Председник Комисије је тражио од Јованке Броз да Комисији уступи документацију о којој говори и да јој тако олакша рад. У том разговору и у току рада Комисије Јованка Броз није ни на његова поновљена тражења уступила документацију за коју је тврдила да поседује.


У центру оптужби које је износила Јованка Броз био је генерал Иван Мишковић као организатор и инспиратор свих противзаконитих радњи против ње, а у коначној линији и против Председника Републике. У вези с тим, Јованка Броз је изнела да је он прелазио своје надлежности, да је у Службу безбедности довео рођаке и пријатеље, углавном Славонце, да се бавио озвучавањем резиденције, праћењем њеног кретања, отварањем њене поште, врбовањем особља и сл. Сматра да је Иван Мишковић националиста, да је његов брат Милан такође националиста и продужена рука свога брата, да такве снаге и даље активно делују у СР Хрватској, итд. Комисија је у току јануара, фебруара и марта 1974. године водила разговор или узела изјаве од 23 лица која су се налазила на одређеним дужностима у резиденцији или су те дужности обављали у ранијем периоду.


Из расположиве документације произлази да је Комисија водила разговоре и узела изјаве од следећих лица: генерал-пуковника Ивана Мишковића, специјалног саветника председника Републике и Врховног команданта оружаних снага за питања безбедности; пуковника Николе Марића, начелника Одељења безбедности Команде 5. армије; пуковника Драге Јовановића, из Управе безбедности ССНО; пуковника Вељка Димића, ађутанта из Управе безбедности ССНО; пуковника Вељка Димића, ађутанта Врховног команданта, генерал-потпуковника Стјепана Доманкушића, начелника Управе безбедности ССНО; пуковника Пепе Шепаревића, начелника Одељења безбедности Кабинета Председника Републике; Марка Врхунца, личног секретара и шефа Кабинета Председника Републике, Александра Шокорца, шефа Кабинета Председника Републике; Александра Петровића, функционера Савезне скупштине; пуковника Ивице Збиљског, из Резиденције Председника Републике; пуковника Косте Јеличића, ордонанса Врховног команданта оружаних снага; Босе Лојовић, службеника у Кабинету Председника Републике; пуковника Марка Агбабе, возача Врховног команданта оружаних снага; пуковника Анђелка Валтера, начелника Одељења безбедности Кабинета Председника Републике; и генерал-потпуковника Бруне Вулетића, начелника Кабинета Врховног команданта.


Комисија је обавила разговоре и са генералом армије Иваном Гошњаком, ранијим савезним секретаром за народну одбрану, генералом армије Николом Љубичићем, савезним секретаром за народну одбрану; Луком Бановићем, савезним секретаром за унутрашње послове; Славком Зечевићем, републичким секретаром за унутрашње послове СР Србије и Силвом Горенцом, подсекретаром за послове службе државне безбедности у Савезном секретаријату за унутрашње послове. На основу грађе коју је прикупила Комисија СКЈ продубљена су сазнања о покушајима мешања Јованке Броз у државничке послове Председника Републике, о односу према особљу у резиденцијама и Кабинету председника Републике и његовим сарадницима, као и о њеном односу и понашању према Председнику Републике.

Сазнања о покушајима мешања Јованке Броз у државничке послове


У изјави пуковника Вељка Димића, ађутанта Врховног команданта оружаних снага, датој Комисији СКЈ, између осталог, наводи се да је Јованка Броз говорила да се врши прислушкивање у Резиденцији, да се она и председник Републике прате и да се, у односу на то, ништа није променило ни после Четвртог пленума. При томе је навела како је пуковник Анђелко Валтер (начелник Одељења безбедности Кабинета Председника Републике) захтевао од возача (пуковника Марка Агбабе) да се преко путних листа прати куда она путује.


Пуковник Пепо Шепаревић, у разговорима са Комисијом СКЈ, изјавио је да је дошао до уверења да се у Резиденцији није ништа могло урадити, а да Јованка Броз за то не зна; да Јованка Броз није дала сагласност да се око резиденције ураде телевизијски и сигнални систем обезбеђења, иако се Председник Републике са тим био сложио, да никада није обилазила особље у кухињи, што је Председник Републике иначе чинио и показивао пуно пажње према том особљу; да је било случајева када није било никога да припреми храну за Председника Републике, тако да су морали кувати пуковник Анђелко Валтер, начелник Одељења безбедности Врховног команданта или лекар. Знајући за осетљивост Председника Републике на те проблеме (непопуњеност, неуредност, прљавштина, остајање без најнужније послуге у Резиденцији и слично), он је изражавао бојазан да "неко није намерно јуришао на Председника Републике". У вези с тим, више ађутаната је знало рећи да ће такво стање у Резиденцији "смањити живот Председнику Републике", да ће га то "доћи главе" и сл.


Председник Републике, не један пут, дизао са столице, одлазио до споредних врата свог Кабинета и љутито их затварао (лупио) која би она одшкринула и наслонила на њих уво у покушају да чује о чему се разговара.


Марко Врхунец, лични секретар и шеф Кабинета Председника Републике, у својој изјави датој Комисији СКЈ, између осталог, износи да организација служби у Резиденцији није била таква како је то било нужно. Због отпуштања и неблаговременог пријема кувара, конобара и спремачица, понекад није било никога да спреми храну, послужи, поспреми собе и сл. Износи да је предлоге за попуну ових служби радницима Јованка Броз често одбијала.


Јованка Броз је говорила да је војска, односно њена безбедност преузела доминантан утицај око и у Резиденцији, да се она прислушкује и шпијунира и да појединци раде у корист страних обавештајних служби. Једном приликом је рекла да ће у вези с тим тражити комисију или "четврти пленум".


Са том изјавом Јованке Броз он је "упознао Председника Републике у пролеће 1972. године", који је рекао: "То су глупости".


У вези са примедбама које је Јованка Броз давала на рад Војне службе безбедности, Врхунец сматра да можда ту неког утицаја има и 21. седница Председништва СКЈ у Карађорђеву, "што је за њу била нека врста шока, јер је била у добрим односима са Пером Пиркером, Савком Дабчевић-Кучар и Миком Трипалом, а била је против тога да се Председнику Републике дају жалбе упућене из Подравске Слатине".


У вези с тим, он даље износи да је Јованка Броз мислила да "сама може да одреди шта је добро а шта није, па можда из бојазни да се открије да ако код тих њених одлука негде погреши, а то може да утврди војна безбедност". Врхунец је изнео да се Стево Крајачић врло често јављао телефоном Јованки Броз и долазио код ње. Овај навод Врхунца потврдио је и Александар Шокорац у својој изјави (Видети докуменат бр. 1/13).


Прочитајте још: ЈОВАНКИНА ТУЖНА СУДБИНА: Захваљујући Индири Ганди опростила се од Тита


Врхунец је изнео да се Стево Крајачић врло често јављао телефоном Јованки Броз и долазио код ње. Овај навод Врхунца потврдио је и Александар Шокорац у својој изјави (Видети докуменат бр. 1/13).


Александар Шокорац, у изјави датој Комисији СКЈ, наводи да је организација рада у Резиденцији била на најнижем нивоу, да није постојала ни адекватна заштита Председника Републике, да у Резиденцији није било најнужније послуге (кувара, конобара, спремачица и сл.), што се све одражавало на расположење и здравље Председника Републике.


Све предлоге око попуне резиденције одговарајућим кадровима Јованка Броз је редовно одбијала, па је предложио Комисији СКЈ да се нешто хитно предузме, "јер није сигуран да се у оваквој дезорганизацији не може нешто и крупно десити".


Шокорац истиче да је Јованка Броз имала много примедби на организацију и рад служби у резиденцијама, посебно на Брионима, да није дозвољавала да се спроведу одлуке "са Брда" о реорганизацији служби у резиденцијама, те да му је често говорила о шпијунирању и прислушкивању у Резиденцији.


У вези с тим, износила је како се и даље осећају трагови Ивана Мишковића и Анђелка Валтера "који и даље раде".


Генерал армије Никола Љубичић, савезни секретар за народну одбрану, у разговору са Комисијом СКЈ, између осталог, износи да је војној организацији велике проблеме причињавало опште стање у резиденцији, а повезано с тим и стварање услова Председнику републике за нормално обављање његових државничких функција, као и његова лична безбедност.


Указује да је опште стање у Резиденцији било такво да се није могла гарантовати безбедност Председника Републике и да су, по његовим сазнањима, на Резиденцију вршени и спољњи утицаји, али да о томе мало зна.


О томе је у више наврата разговарао са врховним командантом, који је увек показивао добру вољу да се ствари среде, али када је нешто требало конкретно реализовати онда се одустајало од одлука, "јер су га убедили у супротно".


Љубичић је навео да га је Врховни командант једном приликом питао: "Ко обавештава Јованку Броз о неким стварима?", а затим рекао: "Јованка има једну групу бивших удбоваца која је добро обавештава о догађајима у Хрватској" (мас-покрет). На Љубичићеву констатацију да војна организација није са тим упозната, Врховни командант није тражио да се то испита.


Љубичић даље износи да је Јованка Броз о свему била у току, да се у Резиденцију могло улазити само по њеном одобрењу и без сагласности надлежних служби из Резиденције, те да је за њу главни ауторитет био Стево Крајачић који је у резиденцију могао долазити у свако доба. Она га о свему консултује и са њим сарађује.


Љубичић је указао Комисији СКЈ да су се преко Јованке Броз уручивала нека писма из ЈНА за Врховног команданта и да га је заобилазила када је примала поједине припаднике ЈНА (пуковник Русић). С тим у вези, он је истакао: "Ако ће се неко из ЈНА жалити Јованки Броз и она о томе одлучивати – онда нема ЈНА".


Изнео је да је Јованка Броз ноћу обилазила страже око Резиденције, а од њега је тражила да обиђе Гардијску бригаду и да "види каква је". Пошто је одбио њен захтев, сматра да га због тога "не подноси" и често "напада".


Прочитајте још: Почела реконструкција куће Титове удовице: Сазнајемо чему ће служити Јованкина вила


Пуковник Ивица Збиљски, у својој изјави датој Комисији СКЈ, између осталог, наводи да су нервозу у Резиденцији уносили захтјеви Јованке Броз да се уради нешто што је иначе било нереално, да је Јованка Броз говорила да се прислушкује и да је у то умешана Служба безбедности ЈНА.


Збиљски износи да је, због радова у Резиденцији, морало да дође и до померања ПТТ инсталација, па и у канцеларији Јованке Броз, што је она приписивала да се то чини ради прислушкивања. О свим тим радовима он је редовно реферисао Председнику Републике, а некада и Јованки Броз, па сматра да је отуда и долазило до њених примедби и приговора на његов рад. Изјаву Збиљског о извођењу радова и промени инсталације у резиденцијама, уз претходну сагласност Председника Републике потврђује и пуковник Коста Јеличић, ордонанс Врховног команданта. Он указује да је Јованка Броз често говорила о прислушкивањима у Резиденцији, што је повезивала и са променама инсталација и слично.


Сазнања о односу Јованке Броз према особљу Резиденција и околини Председника Републике


Мирко Милутиновић истиче да му је Јованка Броз у више наврата говорила како није задовољна радом персонала у резиденцијама (да нема ко да ради, да се сви излежавају, да други руководиоци имају боље организована домаћинства, "а нас пуштају да цркнемо"), да сарадници друга Тита не предузимају мере да се за рад у резиденцијама одреде најбољи кадрови, да другови из ЈНА неће да ставе на располагање одговарајуће кадрове.


Једном приликом је рекла како је Николае Чаушеску успео да створи одличну екипу. У вези с тим, наводи да је само приликом избора новог ађутанта, у лето 1973. године, Савезни секретаријат за народну одбрану доставио листу од око 40 генерала и пуковника који би се могли ангажовати за ту дужност и да је та листа била код Јованке Броз.


"Председник Републике је у појединим периодима био без кувара, јер је Јованка Броз одбацивала све предложене кандидате за овај посао, па су храну за Председника Републике припремали дежурни лекари и медицински техничари, или је доношена из "Метропола" или "Клуба посланика".


Од шефова Кабинета Председника Републике Јованка Броз је захтевала да се поједини радници смењују. Често је тражила и смењивање лекара, наводећи да су неспособни и да неће да се ангажују на пословима хигијене и организацији исхране у резиденцији.


Вршила је притисак и на Председника Републике да мења своје одлуке о организацији и раду служби у резиденцијама. Тако су проблеми око ангажовања кадрова за рад у резиденцијама постајали преокупација како Председника Републике, тако и његових најближих сарадника (Кардеља и др.).


Приликом расправљања "проблематике" кадрова у резиденцијама, Јованка Броз је врло неповољно говорила о тим кадровима. Милутиновић наводи случај када је председник Комисије СКЈ Рато Дугоњић, изазван њеним наступом и примедбама на рачун кадрова у резиденцијама, рекао да је чуо да је она "тешка жена", али да није могао ни помислити да је стварно "толико тешка".


Милутиновић, такође, износи да је Председник Републике, на таква понашања и реаговања Јованке Броз, стављао примедбе и истицао да је он задовољан са стањем у резиденцијама.


Он указује да је познато да Председник Републике није радо прихватао промене персонала у резиденцијама, нарочито не оних кадрова на које је навикао, у које је имао поверења и са којима је одржавао присније односе (играо карте, шах, гледао филмске представе и слично).


Наводи да је Јованка Броз стално сумњичила људе, посебно војна лица, истичући при томе како скоро нико од особља око Председника Републике не задовољава критерије и квалитете.


Александар Шокорац износи да је Јованка Броз сумњичила готово све раднике у Кабинету Председника Републике, да је појединце смењивала, постављајући питање "за кога раде" (пуковник Димић).


Ово карактеристично питање Јованка Броз често је постављала многим радницима у Резиденцији, сумњичећи их да "раде за неког другог".


Тако је оптуживала скоро све раније личне секретаре Председника републике да су "радили за неког другог" и упорно се противила попуњавању радних места личних секретара, што је веома отежавало рад Председника републике и Кабинета. Наводи, такођер, да му је један од ордонанаса рекао да Јованка Броз оптужује и њега (Шокорца) да "ради за некога" ("За кога ради тај Шокорац, да ли за Кућу или за ЦК"). Наглашава да је на овај и на низ других начина Јованка Броз отежавала атмосферу стално сумњичећи све и свакога и да је због тога, не ретко, стварана ситуација да је Председник Републике остајао без адекватне заштите и потребне лекарске бриге.


Јованка Броз је имала лош однос и према другом особљу на раду у резиденцијама. Као илустрацију, наводи да му је у јесен 1973. године Јованка Броз наредила да се отпусте све раднице које су обављале послове одржавања у Белој вили и Ванги на Брионима, иако се радило о врло добрим, способним и савесним радницама, које су те послове обављале годинама.


Том приликом Јованка Броз му је рекла да овим радницима саопшти да се "од тог момента сматрају отпуштеним, јер нису на потребном нивоу" и да се не могу запослити ни на било којем другом радном месту на Брионима (хотели, други објекти и сл.), као и да од следећег дана немају више ни приступа на Брионе. Отпуштање овог особља и низ сличних поступака Јованке Броз – како на Брионима тако и у Београду – изазивало је запрепашћење и оправдано негодовање, не само оних који су тиме били погођени, него и шире, јер се то није могло сакрити.


У вези с тим, људи у Пули и Фажани су, на пример, питали: "Како то да се особље које је годинама радило на Брионима 'преко ноћи' отпушта". Кабинет Председника Републике је, у сарадњи са општинским и другим органима, настојао да отпуштеном особљу нађе ново запослење, али то увек није било лако, нити су се могли решити многи други проблеми у којима су се ови људи одједном и без своје кривице нашли. Када је Јованку Броз упозорио да се на тај начин крше елементарна права радника (да треба ићи на претходно упозорење, отказни рок и слично) и вређа њихово људско достојанство, она је грубо рекла да се њено наређење "без поговора спроведе".


Прочитајте још: Усташе заробиле Јованку


Шокорац наводи да је Јованка Броз, сваком приликом када је тражила ново особље за рад у резиденцијама, инсистирала на својим "критеријумима" и да је готово увек одбијала све предлоге који су јој подношени, иако се заиста радило о најквалитетнијим и најпроверенијим људима, који су проналажени по целој Југославији и уз најнепосреднију помоћ и ангажовање државних и партијских руководилаца у републикама и покрајинама и најодговорнијих руководилаца у федерацији. Када би, најзад, неког и прихватила, "тај се не би дуго задржао, већ би, као и остали пре њега, по кратком поступку био отпуштен као неспособан".


Ситуација се од 1973. године изменила и Председник Републике је без Јованке Броз примао чланове своје породице, укључујући унуке и праунуке у Белом двору и задржавао на ручку, уочи или на сам дан рођендана.


Због тога су поједини веома способни и квалитетни људи (кувари, конобари и сл.), који су чули за овакве поступке (све се то није могло сакрити) одбијали да дођу на рад у резиденције Председника Републике, тако да је у резиденцијама стално постојало "несређено стање". То се одражавало на живот и рад Председника Републике, као и на његово здравствено стање. Ништа бољи однос Јованке Броз није био ни према руководећим радницима у Кабинету и резиденцијама.


Она је настојала да шефа Кабинета, шефа Протокола, ађутанта и друге раднике претвори у својеврсну "кућну послугу", инсистирајући, на пример, да ти руководиоци не буду смештени у просторијама Кабинета, већ у подрумским просторијама Резиденције у Ужичкој 15 (и то сва тројица у једној соби), где би, под њеним непосредним руководством, обављали оне задатке које би она сматрала приоритетним.


Поједини другови из Кабинета (лекари, ордонанси и др.), због "недостатка" одговарајућег особља у резиденцији, били су принуђени да често обављају послове кувара и спремачица, да поспремају и бришу прашину у Резиденцији и слично. Никола Љубичић, у разговору са Комисијом СКЈ, поред осталог, износи да су му се војна лица из Кабинета Врховног команданта (углавном генерали) и Резиденције, у више наврата жалили на поступке Јованке Броз према њима или према другим лицима. Она их је оптуживала да ће отровати Председника Републике (давањем лекова и сл.). Он је изнео утицај Јованке Броз на кадровска решења у Резиденцији и да је између ње и многих руководећих људи у Резиденцији долазило до несугласица (Вулетић, Валтер, Врхунец и др.), да је захтевала да се појединци незаконито отпуштају из Резиденције итд. Сваког ко јој се није допадао гонила је и испраћала ружним речима; неке је оптуживала да су руски шпијуни (Поповића), а појединце је знала називати телефоном и са њима разговарати по 3-4 сата непрекидно. Комунистичка свест тих људи се бунила, али су они и даље остајали на својим дужностима, јер Председник Републике није дозвољавао да се они смењују, а они су поштовали Председника Републике.


Љубичић истиче да је оваквим поступком Јованке Броз разбијена војна организација око Председника Републике, а тиме и његова безбедност. Он износи даље да се нико из војног руководства није смео интересовати за Председника Републике, јер је Јованка Броз "око тога подметала задње мисли". Није дозвољавала да се ближе дође до Председника Републике, посебно када је била у питању лекарска брига, па се морало обазриво да се некоме не би нешто приговорило. Љубичић износи да је о овим питањима у више наврата разговарао са Врховним командантом и да он није имао примедби на рад војних лица у резиденцији. Напротив, он се о њима врло похвално изражавао. О томе говори и чињеница да су неки остајали на раду у Резиденцији и по 15-20 година. И поред тога што је давао подршку тим кадровима, прихватао их и распоређивао на нове дужности, Љубичић сматра себе одговорним што није узимао у заштиту људе који су одлазили из Резиденције, а осећа се и дужним пред њима "јер су осумњичени и повређени". Тхис ис а модал wиндоw.Тхе медиа цоулд нот бе лоадед, еитхер бецаусе тхе сервер ор нетwорк фаилед ор бецаусе тхе формат ис нот суппортед. Истиче да то није чинио из разлога што није хтео да отежава ситуацију у Резиденцији и што је сматрао да ће се њиховим одласком створити мир и обезбедити што повољнији услови за живот и рад Врховног команданта.


На сличне поступке и однос Јованке Броз према особљу у Резиденцији и из околине Председника републике указују и друга лица с којима је Комисија обавила разговор, или је узела њихове изјаве. Тако Иван Мишковић, у разговору са Комисијом СКЈ, истиче да му је Јованка Броз давала примедбе на рад неких ађутаната и да је о томе реферисао Председнику Републике, али да је он одлучио да они и даље остану на својим дужностима. Пепо Шепаревић, у разговору са Комисијом СКЈ, између осталог, наводи да су му се појединци на раду у резиденцијама жалили на поступке Јованке Броз и да су многи отишли из резиденција, а да се мало ко од њих са њом поздравио. Истиче да је Председник републике био задовољан са радом тих људи за време њихове службе у резиденцијама и да је "гледао и слушао људе како плачу због таквог односа", а њих је бринуло стање у резиденцијама, поготово када су знали како је Председник републике на то осетљив. Због таквог односа Јованке Броз годинама је недостајао кадар за рад у резиденцијама, а за последњих пет година кроз резиденције је продефиловало око 100 људи, од којих су многи отишли "брже него што су мислили и на начин који није у реду".


То се односи и на највеће дужности у резиденцијама и на израсле комунисте и руководиоце. Наводи и случајеве појединаца који су се разболели (инфаркт) због таквог односа или отпуштања из резиденција. Шепаревић даље наводи да је Јованка Броз за нека лица у резиденцијама давала тешке квалификативе у стилу "отпустити и не дати запослење" и слично. У вези с тим, једном прилико јој је ордонанс Врховног команданта, пуковник Мане Аџић, правећи разлике у односу према људима између Тита и Јованке Броз, дословно рекао: "Историја ће о Председнику Републике писати златним словима, водите рачуна како ће о Вама." Шепаревић износи да је Председник Републике забрањивао ордонансима да раде било какве друге послове у Резиденцији, али су их они ипак обављали, "јер смо знали ако то не урадимо ми онда ће их морати урадити сам Председник Републике". Анђелко Валтер, у изјави датој Комисији СКЈ, између осталог, наводи да га је Јованка Броз оптуживала за прислушкивање њених разговора у Резиденцији, а да је појединце сумњичила и за шпијунажу (пуковника Ивицу Збиљског). Тврди да о томе има и документацију. Даље наводи да је он о овим случајевима и оптужбама Јованке Броз упознао Председника Републике и да је Председник републике том приликом рекао: "Хајде, бежи!".


Анђелко Валтер даље износи да су телефонски разговори Јованке Броз са појединцима на раду у Резиденцији трајали сатима. Исту тврдњу износи и генерал-пуковник Бруно Вулетић, начелник Кабинета Врховног команданта.


Сазнања о односу и понашању Јованке Броз према сарадницима Председника Републике.


Јованка Броз је често давала мишљења и о појединим државним и партијским руководиоцима, као и о најближим сарадницима Председника Републике и члановима њихових породица.


Та мишљења су не ретко била увредљива и за те руководиоце и за чланове њихових породица. То се у почетку дешавало ређе, а временом је постала пракса, па чак и "опсесија" Јованке Броз, која је отворено покушавала да утиче да и Председнику републике наметне своје мишљење о њима. О понашању Јованке Броз према најближим сарадницима Председника републике Мирко Милутиновић износи да је она у разговорима све отвореније критиковала већи број руководећих другова и тврдила да се иде на потискивање Председника Републике са функција које обавља.


Тврдила је да и "Служба безбедности има одређене задатке".


Јованка Броз није дозвољавала да се Председнику Републике пружа потребна здравствена заштита, чак и у периодима када му је било озбиљно нарушено опште здравствено стање (честа смена здравственог особља, сумњичење појединаца да ће убити Председника републике, недозвољавање уласка у просторије у којима је боравио и сл.).


Као илустрацију, наводи да му је Јованка Броз једном приликом у Карађорђеву рекла да је несхватљив утицај који браћа Мишковић имају у руководству, иако су познати њихови негативни ставови. Милутиновић, такођер, износи да је Јованка Броз све отвореније износила и своје примедбе и мишљења о појединим руководиоцима и сарадницима Председника Републике, као и о њиховим супругама. Анђелко Валтер износи да му је Јованка Броз у једном телефо

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

atila_bič_božiji

07.12.2019. 15:21

Da Jovanka je širila tračeve o Titu.Pre će biti da su te tračeve izmišlali a njoj pripisivali oni koji su Titu ljubili skute da bi ga se na kraju odrekli.Upravo oni koji su Jovanku sklonili dalje od Tita pa je Tito u zadnjim putovanjima putovao s Kardeljom i njegovom suprugom Pepicom.Jovanka je mnogo znala i mnogo videla jer je bila pored Tita,a uz to i Srpkinja što je bilo neoprostivo,pa je stradala kao neko ko je svakog od tih poltrona znao u prste:šta govori,šta misli i šta radi.

svetlana

07.12.2019. 18:36

Jovanka je bila i ostala gospođa do kraja, nikada ona ne bi za svog supruga rekla tako nešto. Takve stvari jednostavno nisu bile njen nivo.