БИЛА је прва жена професор на Машинском факултету у Београду. Живот је посветила својим студентима и науци. Звали су је мајком. Професор др Јованка Живојинов недавно је прославила свој 100. рођендан. Животни век и бриљантна каријера универзитетског професора, са више од хиљаду објављених научних радова и десетинама хиљада дипломираних студената, смештени су данас у више него скромном собичку на Врачару, без кухиње.

Иако се тешко креће, Јованка је и те како млада духом. Сећања се ређају као на филмској траци. Емоције навиру. Не може да сакрије сузе, док прича о одрастању у родној Кикинди. Потиче из сиромашне породице. Како би помогла родитељима, држала је часове српског језика девојчицама из богатих кућа. Од њих је добијала гардеробу. Имала је најлепше хаљине, а била је најсиромашнија. Увек је волела да буде лепо обучена и дотерана.

По доласку на тада "мушки" Машински факултет, ментор јој је био чувени професор Павле Савић, оснивач Института за нуклеарне науке у Винчи. Како би се издржавала док је студирала, имала је 18 матуранткиња којима је држала часове. Живела је скромно. Академску каријеру на Машинском факултету почела је 1947. године, када је изабрана за асистента на предмету физика.

- Прескакала сам бомбе да бих стигла на факултет - присећа се професорка Живојинов. - Нисам имала лични живот. Имала сам и по 5.000 студената. Звали су ме својом мајком. На испитима сам остајала док не извучем од њих знање. Нисам их обарала. Сећам се, дошао је да полаже колега који је имао одличне оцене. Али, на испиту ништа није знао. Рекла сам му да изађе, поједе нешто слатко и врати се. Добио је одличну оцену. Предавала сам и страним студентима. Говорим пет језика, па смо увек успевали да се споразумемо.

Присећа се Јованка и какву је част доживела на Сорбони. Њена формула била је у првом плану на Конгресу о термодинамици. Када је упитала откуд то, речено јој је "Па ви сте наш ђак". Током бројних путовања на конгресе и симпозијуме добијала је понуде да предаје у Њујорку, Индији, Паризу... Одговар је увек био исти: "Враћам се ја у мој Београд." Каже да се није покајала. Ни због тога што је лични живот "жртвовала" зарад каријере и својих студената. Међу њима је и садашњи декан Машинског факултета проф. др Радивој Митровић. Каже да је био одличан ђак.

- Моји студенти ме нису заборавили, обилазе ме, за разлику од моје родбине - кроз сузе говори професорка. - Моја сестра и два брата имају осморо деце. Сви живе у Београду. Сви су заборавили тетку. Ниједном нису дошли да ме обиђу. То ме боли. Волела бих да дођу, да их видим.

И поред позних година, Јованка свакодневно чита новине и верску литературу. Веома је религиозна. О њој брине Ангелина Костић, која каже да професорка воли кад је неко посети, а обожава слаткише. У то смо се и ми уверили. Није нам дала да одемо док не узмемо бомбоне. И то три. Каже - за срећу. И ми њој желимо срећу.



БОГАТА БИОГРАФИЈА

ПРОФ. Јованка Живојинов је рођена у новембру 1919. године у Кикинди. У родном граду је завршила основну школу и гимназију. У предвечерје Другог светског рата, 1939. године, уписала се на физичко-хемијску групу Филозофског факултета у Београду. Ратне године провела је у Кикинди. За редовног професора Машинског факултета у Београду изабрана је 1976. године. Наставу је држала и у одељењима факултета у Крагујевцу, Светозареву, Ваљеву, Лозници, Смедеревској Паланци, као и на Пољопривредном факултету.

Током академске каријере истицала се у области и проблемима који се односе на термодинамичке једначине стања и термодинамичке потенцијале, посебно у интервалима температуре од тројне до критичне тачке. По томе је професорка Јованка Живојинов, са групом својих сарадника, била позната како у земљи, тако и у иностранству.

ЗАЉУБЉИВАЊЕ

ИАКО се није удавала, професорка каже да је била заљубљена и да је волела. Сећа се, како се у њу заљубио колега из Индије. У намери да освоји њено срце, на адресу Машинског факултета из Њу Делхија је стигао капут. Међутим, ни то није помогло да му дозволи да јој се приближи.