НАЈСТАРИЈИ колпортер у Србији Тома Чолић (93), звани Џиги Бау, из Зрењанина, у понедељак је добио нови шпорет "Алфа плама" на чврсто гориво. Захваљујући чувеној врањској компанији, а посредством "Новости", поклон му је уручен у дворишном, трошном, социјалном стану у Милетићевој улици број 43. Радосном тренутку, осим Томе и његове супруге Вере, присуствовао је и учитељ у пензији Дејан Бошњак, с којим другује деценијама.

Прочитајте још:Заборављена мисија доктора Пецића: Ко је био први српски санитетлија и други стоматолог у српској војсци

- Хвала вам, добри људи - кроз сузе је изустио Тома.

Он у собици са супругом живи без струје, воде, купатила... Али и даље се дичи што је најстарији у Зрењанину и један од малобројних некадашњих уличних продаваца новина у Србији који су још живи. Поносан је јер је, како каже, некада све било другачије.

- "Новости", најновије вести, купите најновије издање... - одзвањало је улицама града на обалама Бегеја, сада већ далеких шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

Тада је Тома, као колпортер, свакодневно продавао новине, по киши, снегу, ветру и сунцу, и тако зарађивао за хлеб.

Прочитајте још: До "златне свадбе" уз духовну снагу: Јубилеј проте у пензији Станка Васића и супруге Љубинке

- Било је другачије време, без интернета, паметних телефона... Новине су биле прозор у свет, а људи су их куповали и читали - започиње причу Тома Чолић, и додаје да ни сад не може без новина. Редовно их, вели, купује, јер навика је остала.

Без завршене школе, још као младић, уз фудбал који је играо у сеоским клубовима у Меленцима и Елемиру, почео је да продаје новине. "Новости" су се, како каже, увек најбоље продавале. Биле су популарне због кратких и ефектних вести и добрих наслова, које је лако памтио и гласно их узвикивао, будећи снене улице родног града.

- Када се деси неко убиство или спортски успех, онда су ишле најбоље. Продавао сам их у центру града, код некадашње Робне куће, у болници, по кафанама, на аутобуској и железничкој станици - прича популарни Тома Џиги Бау, како је сам себе назвао, фасциниран глумцем који је, као и он, био добар фудбалер.

Вера и Тома Чолић

Без дана радног стажа, више од четири деценије свакодневно је продавао новине и живео од 15 одсто зараде, колико му је припадало по продатом примерку. На његову срећу, златних шездесетих, седамдесетих, па и осамдесетих, тиражи су били много већи, новине су се продавале као алва, па се могло солидно живети. Али, потом је наступила ера компјутера и интернета, па је колпортерски посао лагано постајао сизифовски и све више "немогућа мисија".

Данас је Тома крхког здравља и слабо покретан.

- Ходам само по кући и мало по дворишту. Ноге су ме издале, готово су отказале. Платиле су данак дугогодишњем трчању по улицама, свакодневним километарским турама до железничке станице, јер одмах после поноћи, из Београда је стизао воз са дневном штампом. Потом назад, до центра. Од ране зоре кретао сам у продају по улицама, ресторанима, болницама, берберницама... Док новине стигну до киоска, ми смо обично све примерке већ продали - присећа се Тома.

ОДБРАНА ТЕРИТОРИЈЕ

ВОДИЛА се свакодневна битка колпортера за територију, ко ће где стајати и продавати новине. Једном приликом сам ушао у територију неког Македонца и умало да страдам. Новине су биле препуне бомбастичних наслова, викао сам из свег гласа, а Македонац ме, срдит што сам продао много више примерака, појурио са бритвом у руци с намером да ме убије. Једва сам му умакао.


ТРКА ДОПИСНИКА

ГОТОВО свакодневно, сећа се наш саговорник, дописници дневних листова су га пресретали и питали колико је новина продао.

- Гаф је био када је у тој трци ко ће пре објавити вест, дописник "Експреса", да би предухитрио колеге, написао да су рукометаши Пролетера величанствено дочекани у свом граду, када су постали вицешампиони Европе, а они због невремена у Каталонији нису ни полетели из Барселоне. Тада се "Експрес" продао као алва, али...