Успеси народноослободилачке борбе у офанзивама на Неретви, а потом и на Сутјесци, донели су и дефинитивно прекомпоновање политичких снага у ратом захваћеној Југославији. До тада стабилну позицију четничког генерала Михаиловића и формација оданих краљу, заузеле су партизанске снаге на челу са Јосипом Брозом.

Током друге половине 1943. увелико се припремало Друго заседање АВНОЈ-а, којим би антифашистички покрет и формално прогласио ново државно уређење. Права потврда међународног легитимитета нове власти, дошло би са првом војном мисијом Народноослободилачког покрета. Планирана је само 48 сати пре проглашења касније добро познатог Дана Републике.

Иво Лола Рибар се током ратних збивања у Београду, истакао као организатор многобројних акција СКОЈ-еваца, да би се већ крајем 1941. године пребацио на ослобођену територију западне Србије.

Од осталих се издвајао својим ерудитским образовањем, великом харизмом и невероватном одлучношћу. Она му је помогла да до средине 1943. године створи изразито јаку мрежу антифашистички расположене омладине. Поред свега, Иво Лола Рибар је био и главни уредник и покретач листова "Народноослободилачка борба" и "Борба" .

У одсудним моментима који су одређивали даљи исход највећег планетарног сукоба, партизанске снаге су мудро закључиле да морају имати своје људе тамо где се одлучује о судбини света. Све је било спремно за путовање у Каиро и Александрију, где су биле смештене команде и претходнице обавештајних служби највећих савезничких сила.

Крајем октобра 1943. године, Иво Лола Рибар је изабран за шефа прве војне мисије Народноослободилачког покрета.

У првој војној мисији Друге Југославије, поред Ива су се налазили и члан врховног штаба НОВЈ Владимир Велебит и потпуковник Милоје Милојевић. Дана 27. новембра 1943. године, авион у коме је већ био Иво лола Рибар спремао се да узлети са Гламочког поља.

Званична верзија догађаја каже да је у тим тренуцима почело бомбардовање аеродрома. Граната непријатељског авиона погодила је летелицу у којој се налази Иво Лола Рибар, а од последица експлозије страдао је један од највећих хероја партизанске борбе. Било му је само 27 година.

Лолина сахрана одржана је Јајцу, одмах после Другог заседања АВНОЈ-а. После одавања почасти тело је сахрањено на тајном месту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу од великих мартовских демонстрација 1941, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су, заједно са посмртним остацима Ивана Милутиновића свечано пренети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 18. новембра 1944. на годишњицу погибије, међу првим борцима Народноослободилачке војске, Иво Лола РИбар проглашен је за народног хероја.

Смрти великих људи готово по правилу су праћене бројним контроверзама, па је тако и у случају Лоле Рибара.

Годинама по окончању Другог светског рата, у Југославији се у пола гласа причало да Иво Лола Рибар није страдао у непријатељском нападу, већ да је био жртва унутрашње борбе у руководству Комунистичке партије. Поједини извори тврде да је Иво смакнут јер је претендовао на позицију коју је до тада заузимао Јосип Броз Тито.

Новинар и дисидент Момчило Јокић, детаљно је у свом бестселеру "Тајни досије Јосип Броз" говорио о смрти Ива Лоле Рибара.

Лола је у Каиро требало да лети са пилотом који је током турбулентне 1943. године, напустио Хрватско зрачно ваздухопловство и пребегао на страну Савезника. Гламочко поље тог 27. новембра није бомбардовано, већ је једна немачка "Штука" сасула рафалну паљбу ка авиону у коме је био Иво Лола Рибар.

Јокић затим тврди да је Лола у завереничкој акцији рањен али је имао снаге да напусти авион. Његов живот је окончан у добро осмишљеној завери, којом је руководио шеф Лолиног обезбеђења Владимир Велебит, тврди овај аутор.

Остала двојица чланова мисије су преживела. Лолина смрт није прекинула планове југословенског руководства па је у Каиро отпутовао остатак делегације на челу са Владимиром Велебитом. Велебит је још од тридесетих година 20. века дубоко био у обавештајном раду Велике Британије.

Само неколико месеци касније нашао се у преговорима са британским званичницима, да би све кулминирало сусретом са Черчилом у августу 1944. Тиме је партизански покрет у Југославији добио пуни легитимитет у очима Савезника, а Јосип Броз остао без иједног конкурента који претендује на његово место.

Двадесет година после смрти Јосипа Броза Тита, историчар Вјенцеслав Ценчић објавио је шокантну књигу "Титова последња исповест" . Књига је нека врста Титовог политичког тестамента који баца сасвим нову слику на лик и дело политичара који је оставио неизбрисив траг на политичкој сцени друге Југославије.

Дело је заправо састављено од стенограмских бележака чувеног Брозовог говора у Карађорђеву у децембру 1979. године и разговора које је водио са Јосипом Копиничем, по многима најзначајнијим југословенским обавештајцем свих времена.

- Знамо да је Лола погинуо издајом, али ми до данас нисмо за хисторију рекли тко је био организатор те издаје и који јој је био циљ - рекао је Маршал само неколико месеци пред своју смрт.