Насред хладног Средоземља, у јеку Великог рата, таласи су решили да прекрију Николу Узуновића, једног од српских војника чију лађу је торпедовао непријатељски брод. Први светски рат био је срамота "хумане" Европе, која је немилице убијала све што је сматрано непријатељским. Гађали су лађе са рањеницима, мрцварили већ измучене војнике...

Никола је плутао са осталима слутећи крај. Одједном, видео је брод са потугалском заставом који је носио име "Деванха". Док је лађа прилазила унесрећенима, зарекао се да ће, уколико преживи, усред Београда подићи палату и наденути јој име по том броду.
И би тако.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Монаси се уздају у Стефана Дечанског, а КФОР у већи број војника: Како живе Дечани после наговештаја о нападу

Никола Узуновић је, дабоме, одржао реч. Касније је постао премијер и министар у неколико сазива владе и веома уважен човек.

Репортери "Новости" обишли су данашњу "Деванху", здање поред којег је прошао свако у овом граду, јер је тачно прекопута "Београђанке". Додуше, мало ко подигне поглед навише ка врху чеоне фасаде здања направљеног 1929. године.

На капији данашње палате сачекују нас Људмила Павлов и Марта Салај Шурев. Поред осталих комшија, оне најдуже станују овде. Подсећају да су Немци током Другог светског рата користили палату за своје потребе, а натпис који води ка склоништу, кажу, још је из тог доба. После рата, овде своје место заузима Централно веће Синдиката Југославије.
Улаз у здање прави је времеплов. Огромно огледало потиче из предратног периода, баш као и поштански сандучићи. У старом лифту остала је оригинална резбарија. Када би неко данас снимао "Отписане", сценографија му не би ни била потребна.

- Некада су у холу висила три огромна лустера - објашњава Људмила Павлов. - Били су од кристала и вредност им је сигурно била огромна. Стајали су ту до 1988. године, а онда су, једног јутра, просто - нестали. Остала је кука да виси са плафона и подсећа нас на њихову некадашњу грациозност.

Заједно са лустерима, "Деванху" су "напустиле" и плафоњере од брушеног кристала, за којима наше саговорнице само испуштају дубоке уздахе. Ово здање било је палата у правом смислу те речи.

Станови са високим плафонима, популарни салонци, и данас изазивају велико поштовање. Све што је остало, данас, ипак, упечатљиво подсећа на богатство које је Узуновић уградио у ову зграду.

Силазимо у подземље здања, одакле допиру најбројнији проблеми који муче станаре. У подруму се често појављују подземне воде које умеју да покуљају напоље и направе им велике невоље. Адвокат Горан Белић помаже док Људмила и Марта подижу шахтове из којих често надође вода.

- Давне 1999. године отворила сам овај шахт желећи да сазнам шта је испод њега - сећа се Павлова. - Изгледа као бунарски цилиндар, прецизно је озидан циглом и има металне степенице које воде наниже. Нисам могла да видим дно, па сам бацила новчић, а он је врло дуго путовао док коначно нисам чула звук његовог пада. Тај шахт био је веома дубок.
Међутим, према речима наше саговорнице, сада је сасвим другачије. У међувремену су комшије адаптирали своје станове и локале, а велику количину шута и песка су, очигледно, сипали овде.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Побегла из Бенковца на Косово, па јој КФОР убио сина: Бака Коса се вратила на огњиште, у изгнанству оставила три гроба

- Зато сада често имамо поплаве у подруму - додају наше саговорнице. - Ниво воде нагло порасте и тешко је борити се са њим. Чак смо недавно позвали специјалну екипу "Водовода и канализације", и они су послали стручан тим. Посебном пумпом су извлачили воду, али су рекли да је њихов посао узалудан уколико вода опет почне да притиче. Нажалост, било је баш тако.


САЗНАЊА о водама које постоје испод централних делова београдског гребена није од јуче. Испод Теразија постоји обиље подземних вода, па испод Хотела "Москва" и данас ради неколико пумпи, иначе би здање било на удару воде која постоји испод њега. Испод зграде "Новости", односно Штампарије "Борба", такође се налази велики бунар. Када су копани темељи за Палату "Београд", популарну "Београђанку", грађевинаре су зауставиле те исте воде, које су некада пуниле стари бунар на месту данашњег "Лондона". Тек мало наниже, на раскрсници Милошеве и Немањине улице, на месту где је некада била зграда Војне академије постојао је велики бунар, баш као и изнад, код данашње Амбасаде Републике Турске. Недалеко одавде, на Славији, такође су постојали бунари, а Улица Алексе Ненадовића некада давно носила је назив Бунарска. Није тешко погодити зашто.
Тако се наше саговорнице боре са аветима прошлости, али и немаром садашњости. Многи Београђани су до данас заборавили вредност ове зграде, баш као што Никола Узуновић никада није заборавио своју "Деванху".


НАСЛЕДНИК

Велики глумац Танасије Узуновић потомак је Николе Узуновића, главног јунака ове приче. Својевремено је Танасије, за "Новости", испричао како су његовом деди послератне власти отеле чак шест кућа у Београду, јер није био по укусу комуниста.


ПУМПЕ

У подруму "Деванхе" затичемо старе пумпе за извлачење воде, за које наше саговорнице кажу да су још из предратног времена. На тлу видимо шине којима су минијатурни вагонети превозили угаљ у подруме.


ЂУРО САЛАЈ

Отац наше саговорнице Марте био је један од послератних политичара Ђуро Салај, који је живео овде. Људмила Павлов каже да јој је као девојчици од пет година већ била потписана смртна пресуда, јер је била тешко оболела. Чак се и њена мајка помирила са извесношћу смрти детета, а онда је комшија Салај донео пеницилинске инјекције, па Људмила и данас чило и здраво истражује тајне овог здања.