ПОСЛЕ две године, на малим екранима поново иде серија "Сенке над Балканом". Попут прве сезоне, судећи по првим реакцијама, и њен наставак покренуће разне реакције на овај поглед на српску историју двадесетих и тридесетих година прошлог века. Аутори су се потрудили да гледалишту понуде спектакл који је комбинација акције, драме и мистерије, између блатњавих улица Јатаган мале и блиставих бечких салона.
Посредством старих и нових ликова, стварних и измишљених, реконструише се део историје који је деценијама био скриван од јавности и који нас, на посредан начин, подсећа да су "сенке прошлости" на узаврелом Балкану и данас актуелне. У галерији историјских личности, које дају посебну атмосферу овој причи, помињемо само неке:

Мустафу Голубића, вајара Ивана Мештровића, Анту Павелића, генерала Петра Живковића. Захваљујући дигиталним иновацијама, добар део гледалишта у прилици је да одгледа свих десет епизода одједном. На тај начин могла је да се склопи целовита слика о лику кога фантастично игра Небојша Дугалић, а који је био, и у историји остао, оличење моћи пре, за време и после диктатуре, односно личног режима краља Александра I Карађорђевића.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Монаси се уздају у Стефана Дечанског, а КФОР у већи број војника: Како живе Дечани после наговештаја о нападу

Не улазећи у тачност ситуација и догађаја везаних за генерала Живковића у овој телевизијској причи, није згорег направити мали осврт на његову личност и животну сторију овог моћног човека, мало познатог нашој јавности.

ПЕТАР Живковић је једна од најинтригантнијих личности наше политичке историје прве половине 20. века. Његово име помињано је у најразличитијим, али углавном негативним контекстима. Као истакнути официр и политичар без скрупула доспео је до највиших државних положаја. Био је перјаница краља Александра у прокламованој идеологији интегралног југословенства, али и један од првих политичара у Србији и Југославији о чијем хомосексуализму су се испредале приче.

Син казанџије из Неготина, рођен је првог дана јануара 1879. године. Завршио је гимназију у Зајечару, а потом и Нижи течај на Војној академији у Београду 1899. Као коњички потпоручник службовао је три године у Нишу. Одликовао се ревносним вршењем дужности и брзим напредовањем у служби, и то га је препоручило за дошколовање на академији.

Принц Ђорђе Карађорђевић

Учешћем у Мајском преврату 1903. године, којим су свргнути Обреновићи, задобио је поверење нове династије. И он био тај који је младог краљевића Александра пратио при доласку из Русије у Србију, а затим му је, у чину капетана, додељен као стални пратилац.
Због сукоба са вођством завереника, који ће се касније назвати "Црна рука", његово учешће у овом догађају умногоме је минимизирано, а он представљен као кукавица, који од страха тобож дуго није могао да откључа главну капију. Истина је сасвим другачија: показао се присебним и енергичним. Жандармима који су били око њега довикнуо је да је преузео команду над њима, и наредио им затим: "Пушке у шошке и у стражу - марш".
У ВРЕМЕ анексије Босне и Херцеговине, после скандала који је приредио принц Ђорђе Карађорђевић својим понашањем и према аустроугарском посланику, почетком фебруара 1909, тада још млади завереници су одлучили да га пошто-пото уклоне са места престолонаследника. По писменом сведочењу завереника Александра Аце Благојевића, које се налази у Архиву САНУ, јавила се чак и идеја да се он отрује. Од Петра Живковића, "као најобазривијег и најлукавијег", потекао је предлог да се у заверу против принца Ђорђа уведе и принц Александар као будући престолонаследник. Успео ја да од будућег краља измами писмо из кога се могло видети да је и он упућен у план уклањања Ђорђа.
Показао га је завереницима и предложио Апису да га он задржи код себе. Овај је то одбио, али се брзо предомислио и затражио од Живковића да му га, ипак, да. Али, Живковић је тада смислио изговор како је писмо уништио... Међутим, Аца Благојевић у свом сведочанству тврди да Живковић није уништио писмо, већ га је задржао. После 1918, тада већ регента Александра је обавестио да писмо чува у сефу једне банке, и ако би му се ма шта десило, оно ће бити публиковано у страним новинама.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Описао стотине убистава до детаља, онда истражитељи откривају нешто шокантно: Запањујући случај серијског убице

Што Ђорђе није био отрован, "најзаслужнији" је био Апис, који је "целу работу" поверио принчевом ордонансу, мајору Стојану Поповићу, који је онда разбио флашу са минералном водом у којој је био отров и "из које је принц требало да пије при вожњи по Сави".

Драгутин Димитријевић Апис

У МЕЂУВРЕМЕНУ је пуковник Живковић дошао у посед још једног писма, па су она "држала Александра уз њега, чак и онда када он није био вољан да сарађује с њим"... У литератури која се бави Солунским процесом могу да се пронађу тврдње да је Апис "морао да буде осуђен на смрт" због преговора Аустроугарске са силама Антанте о сепаратном миру, о чему је била обавештена и српска влада... Један од захтева аустријског цара Карла је био да Србија "убудуће прекине сваки однос и уништи свако друштво или организацију која би имала за циљ распад монархије" (писмо цара Карла од 11/24. марта 1917. године). Влада на Крфу доноси одлуку да се у Солуну ухапсе официри чланови "Црне руке" и "даду под суд".

Генерал Панта Драшкић у својим мемоарима (Архив САНУ) пише, пак, да је Стојан Протић по налогу регента Александра отпутовао у Женеву и да је у ступио у везу са принцем Сикстом Бурбон--Пармом, који је као опуномоћеник аустријског цара Карла водио преговоре о сепаратном миру. Али, принц му је рекао да с њим не може преговарати без пуномоћја регента Александра. Овај је, на то, морао да напише једно писмо које је предато Петру Живковићу да га однесе Протићу у Швајцарску. Како је у међувремену Америка ступила у рат, ситуација се променила, и регентово "опасно писмо" требало је да буде уништено. Добијени налог, међутим, Живковић није извршио. Депоновао га је у једној банци у Швајцарској, како би помоћу њега "држао Александра под својим утицајем".
ЈОШ један доказ да је "регент Александар уистину написао писмо Сиксту Бурбонском", изнео је у својим мемоарима (Архив САНУ) и пуковник Владимир Туцовић. Он пише да је Богољуб Јевтић, председник југословенске владе, 1933. ишао у Париз и од Ота Хабзбуршког, сина цара Карла, откупио забелешке које су се тицале Србије приликом преговора о сепаратном миру. Та документа су била врло неповољна по краља Александра, а то су била и она обећања цару Карлу која је Петар Живковић у Женеву однео...

Завршетак Великог рата дочекао је као командант Гардијске дивизије и у новој држави Живковићу су била отворена врата за даљи успех у каријери. Краљ Александар га је поставио за министра војног. Гласине о његовој хомосексуалности нису јењавале. Оно о чему се по Београду шапутало, доспело је у јавност 1924, када је генерал Драгутин Окановић, командант Коњичке дивизије, напустио војску и оптужио министра Живковића да је ненормална личност, нервни болесник и зло за читаву краљевину. Ове оптужбе изнете су и пред посланицима Народне скупштине. Под притиском официрске и политичке јавности, краљ 1926. одлучује да пензионише Живковића. Међутим, у последњем тренутку се предомислио.

Кнегиња Олга и кнез Павле
Остаје нам да нагађамо да ли је министар војске у том тренутку повукао своје адуте - компромитујућа писма која је држао у сефу швајцарске банке, и присилио суверена да промени своју одлуку. Причало се и да је "верни" Александров пратилац поседовао и неке фотографије на којима је био краљ са некаквом француском проститутком.
ЧИЊЕНИЦА је да је, баш у то време, и Никола Пашић размишљао да га, после његове смрти, генерал Живковић наследи на челу Радикалне странке. Остале су забележене Бајине речи: "Овај наш Пера мора што пре да уђе у нашу странку и он има да је прихвати после мене. Нашао сам да је способнији и издржљивији од свих осталих. И ја нећу мирно умрети, ако ово сам, још за живота, не будем свршио."

Као председник Владе, генерал Живковић је у државном апарату заводио дисциплину као у Гарди. Укинуо је пијење кафе по министарствима, завео је строго поштовање радног времена у свим министарствима. Хтео је да преко ноћи постане велики политичар... Показало се да није имао способност да уочи прави тренутак када треба повући одлучне потезе. И зато ће, када краља Александра више не буде, бити поражен од Милана Стојадиновића и кнеза Павла и постепено нестајати са политичке сцене.

ТРЕСЛА СЕ ГОРА, РОДИО СЕ МИШ

ПОСЛЕ покушаја атентата на Милана Стојадиновића 7. марта 1936. у Народној скупштини, када је посланик Дамњан Арнаутовић из Смедерева испалио пет хитаца, генерал Живковић је без буке смењен са места министра војске. Смену је примио без икаквог отпора. Од претњи да ће извршити државни удар, ухапсити Стојадиновића, кнеза Павла отерати из двора, није испало баш ништа. Кнез Павле је био уверен да је генерал Пера био умешан у овај атентат, а кнегиња Олга је тврдила да је то смислила - краљица Марија. Стојадиновић у мемоарима пише да се кнез Павле веома плашио Живковића и да је стално тражио да му нешто "спакује" и ухапси га...