ПАРИЗ - ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА


НА Српском војничком гробљу у Тијеу, на вечној стражи, почивају јунаци. Неки од њих, рањени, у агонији, овде су пребацивани, најпре на обалу, француским лађама, а затим и копном, у Париз, на лечење. Други су, у региментама тадашњег највећег савезника, ратовали на француском и белгијском фронту. Рањени, па подлегли ранама.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Неколико дана се налазила поред базе америчке флоте: Како је совјетска подморница пробила непремостиву линију одбране САД


Међу сахрањенима је и Светозар Станковић. Обилази га, на годишњицу примирја, његова праунука Наташа Станковић (34). Животни пут довео је баш у Француску.

- Много ми значи да дођем овде и обиђем гроб свог прадеде. То је део мене - каже Наташа.

На гробовима неких од старих ратника на гробљу у Тијеу исписана су неразговетна имена. Умирући, срицали су их, као последњи поздрав, медицинским сестрама које су, на њима страном и непознатом језику, покушавале да оставе тачан траг. Некада је име остало уписано нечитко на цедуљици или здравственом картону.

ТАКО је и Светозар "добио" презиме - Спазио. Али, за њега се зна зашто је то тако.

- Французима је било тешко да га зову Светозар, па су му дали надимак Спазио. И сам је о томе писао у једном од својих писама. То је, онда, без презимена, остало забележено и на гробу - појашњава наша саговорница.

Светозарева праунука подсећа да је њен предак ратовао у балканским ратовима у чину поднаредника. У Првом светском рату био је наредник, у медицинској служби, па је тако стигао и до Француске, пратећи наше ратнике.

- Писао је породици у Србији да му је тешко у туђини. Нарочито му је било тешко што је свом рођеном брату Милутину морао да ампутира ногу изнад колена - преноси Наташа.

Милутин се, ипак, вратио у Србију, али не и Светозар.

- У једном писму је написао да ће, коначно, да се врати. Прабака га је чекала, али није дошао. После је из Француске стигло писмо у ком је писало да је умро природном смрћу. Сахранили су га на Тијеу - вели његова праунука.

ОД ПЕЋИ ДО ПАРИЗА ПОРОДИЦА Станковић је пореклом са Косова и Метохије, из Пећи, одакле се, у Владичин Хан, где је рођена и Наташа, преселио Светозарев деда. Сад их, вољом судбине, има и у Паризу.

СВЕТОЗАР Станковић је рођен 24. априла 1878. Био је на прагу својих четрдесетих кад је умро, а за собом је оставио шесторо деце, пет кћери и једног сина.

У писму које је Лени у Владичин Хан стигло из Француске, наведена је и парцела на којој је сахрањен. Касније, гроб је обилазила његова кћерка, Наташина бака Јованка, са својим сином, оцем наше саговорнице, Петром. А онда је животни пут Наташу, пре шест година, из Владичиног Хана довео баш у Париз.

- По занимању сам магистар економије. Радила сам у Врању у банци, а онда сам кренула за супругом Дејаном до Француске - преноси своју личну причу.


Наташа Станковић на прадедином гробу

Тренутно чува њихово троје деце. Огњен (11) и Лена (9), која носи име по прабаби, рођени су у Србији, а најмлађи Максим (2), у Паризу.

- Сада живимо у Бондију, недалеко од Париза. Искрено, лепо нам је. Навикли смо се. Али, наравно, недостају нам Србија и Владичин Хан. Кад год можемо, одемо кући на одмор.


ЗАХТЕВ ЗА ПРОМЕНУ ПРЕЗИМЕНА НА ГРОБУ

НАША саговорница истиче да је породица код француских власти покренула поступак да се на гробу њиховог славног претка стави право презиме. Тако би ускоро уз име Светозар и надимак Спазио, требало да се појави и - Станковић.