Победити сваку животну недаћу, бити у дослуху са самим собом, макар то изискивало потпуну промену начина размишљања, истрајати у напорима ма како они били тешки, пронаћи духовни мир и бисерну лепоту у тренутку када живот обавије копрена тмине и изнедрити наду из беспућа безизлазности, тајне су успеха сваког човека.

Ана Првуловић (36), родом из Свилајнца, спознала је то на најтежи начин. Сањала је да заигра у националном ансамблу "Коло", а доживела је саобраћајну несрећу после које никада више није проходала. Повредила је вратне пршљенове и постала квадриплегичарка. Није се предавала. Пре шест година преселила се у Нови Сад и почела да тренира стони тенис при репрезентацији Србије, а од пре две године је чланица клуба СТКОСИ "Тврђава 021". Крајем септембра освојила је сребрну медаљу на Европском шампионату у шведском Хелсингборгу у класи два.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Помогла школовање 40.000 српске деце из Србије, Хрватске, РС и са КиМ: Задужбина "Привредник" постоји 122 године и “живи” у Загребу, Новом Саду и Бањалуци

- Очекивала сам бронзу, јер је конкуренција била изузетно јака. Такмичила сам се са играчицама које су на ранг-листи на много вишим позицијама од мене. Сребрна медаља је мој најзначајнији успех у каријери. Изгубила сам од Италијанке Џаде Роси, најбоље у Европи у тој категорији - каже за "Новости" српска стонотенисерка с инвалидитетом Ана Првуловић.

За њу нема предаха. Свакодневно тренира по два пута како би успела да се припреми за квалификациона такмичења и пласира се на Олимпијаду у Токију наредне године.

- То ми је највећи сан. Имам много медаља са светских купова по Европи. Велики је успех освојити медаљу на међународном такмичењу. Свако од њих остало ми је у сећању на посебан начин, али најсрећнија сам била када сам први пут освојила злато у Егеру у Мађарској на мом првом међународном турниру - искрена је Ана, која се стоним тенисом бави 12 година.

Тренер Срђан Томичић


Ова Свилајнчанка, која је ведрог духа и поред несреће која ју је задесила, преселила се у Нови Сад да би могла да тренира. У Милану Зелену, који такође тренира стони тенис, пронашла је сродну душу. Стан у ком живе прилагодила је њиховим потребама, а Нови Сад је, каже, један од ретких градова у којима је кретање инвалида олакшано.

- Страдала сам у ланчаном судару код "Лозовичке чесме". Ударио нас је шлепер. Срећа у несрећи била је што ми се то догодило кад сам имала 15 година и када, заправо, нисам ни била свесна последица. Нико ми никада није рекао да ћу целог живота бити непокретна. Схватила сам то током рехабилитације, иако су лекари говорили да ће после ње све бити боље и да морам доста да вежбам да бих се опоравила. Додуше, њихове речи су ми остале урезане у памћењу, па се и дан-данас надам да ћу се опоравити - вели наша саговорница.

Она додаје да се 10 година после несреће опорављала како би могла да функционише самостално. Тада је упознала другаре који су се бавили стоним тенисом. Како је пре несреће тренирала и рукомет, и пошто потиче из породице спортиста, прихватила је изазов.

- Помирила сам се са тим. Навикла сам се на овакав живот. Некада се догоди да сам преуморна, да немам снаге, али резултати које остварујем поново ме мотивишу. Тада схватим да ниједан напор није узалудан - искрена је Ана.


ЖЕЉА МИ ЈЕ ДА БУДЕМ МАЈКА

Пре саобраћајне несреће Ана се бавила фолклором. Нажалост, није могла да оствари највећу жељу - да заигра у "Колу". Од несреће најтеже јој пада што не може да игра у фолклору, јер је то њена велика љубав.

- То су два потпуно различита живота. Сада размишљам у потпуно другом правцу. Највећа жеља ми је да се остварим као мајка - открива Ана за наш лист.