У ИСТОРИЈИ хришћанства мало пута се догодило да се, вољом државе, насилно одвоји део једне аутокефалне цркве и да се, потом, неканонски, прогласи самосталним. Управо то се, 1967. године, догодило Српској православној цркви. Тада је у њеном канонском делу, који је означаван као Јужна Србија, организована такозвана Македонска православна црква.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ОСАМ ВЕКОВА СПЦ: Са Арсенијем у нову отаџбину

Овај велики удар на СПЦ и нацију уследио је само три године после раскола у Северној Америци и Канади, који се проширио и на друге делове дијаспоре - у Европи и Аустралији. Но, захваљујући напорима и вољи блаженопочившег патријарха Павла, у Београду је маја 1991. године овај раскол превазиђен, док македонски још траје.

Остваривању "пројекта" названог "Македонска православна црква", комунистички прваци из Скопља и Београда приступили су одмах по завршетку Другог светског рата и стварања Народне Републике Македоније. Корени овог црквеног сепаратизма, како је писао историчар Ђоко Слијепчевић, настали су из низа теза КПЈ о националном питању у Југославији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Најважнији догађај у ропству под Османлијама: Нови живот Пећке патријаршије

- Наследио га је патријарх Герман од свога претходника патријарха Викентија Проданова, који је био подлегао притиску режима и дозволио да у његовом избору за патријарха узму учешћа и вође овог покрета, који су у свему били подстицани и помагани од комунистичког режима у Југославији - пише Слијепчевић у свом капиталном делу "Историја српске православне цркве". - Примајући сарадњу са вођама овог сепаратистичког покрета, патријарх Викентије је веровао да ће моћи иступити оштрице њихових захтева, што су му они и обећали. Патријарх Викентије је био преварен. И када су кола пошла низбрдо, није их више било могуће зауставити.

Још октобра 1958. године у Охриду је одржан сабор на коме је одлучено да се "обнови стара македонско-охридска архиепископија" чије ће се границе поклапати са републичким границама Македоније. Девет година касније, митрополит Доситеј је прекршио каноне Православне цркве и архијерејску заклетву, и јула 1967. једнострано је прогласио потпуну самосталност "Македонске цркве". Да је то био државни план, потврда је стигла када је Доситеја одликовао лично Тито.

Српска црква је с великим стрпљењем покушавала да изглади сукоб. Пристајала је на уступке, чак и на то да неканонско одвајање дела своје територије уобличи у канонски оквир, али безуспешно. Године 2002, између СПЦ и "Македонске цркве" је у Нишу постигнут договор о корацима који би "довели до залечења раскола". Но, под утицајем власти Северне Македоније, тзв. Македонска црква је одустала од спровођења Нишког споразума. СПЦ, међутим, и даље позива "Македонску цркву" да приступи обнављању канонског јединства. Будући да се део свештенства вратио под окриље Српске цркве, она данас, у Северној Македонији, као једину канонску признаје новостворену Православну охридску архиепископију. На њеном челу је архиепископ Јован (Варнишковски), и то прихватају и све остале православне цркве. С друге стране, "Македонска православна црква" није призната ни од СПЦ ни од других помесних православних цркава.