СЛИКАР и графичар Миодраг Нагорни (1932-2016) био је један од најплоднијих уметника друге половине прошлог века у бившој Југославији, а родном Власотинцу је поклонио 108 портрета "часних и честитих суграђана", које је насликао како би их отргао од заборава. Они оплемењују чувену Гигину кућу, један од најлепших објеката у Власотинцу, саграђеног 1850. године, у коме је сада седиште овдашње библиотеке. Колико је Нагорни волео своје Власотинце, говори и то што је овом месту поклонио и веома вредну збирку старе српске графике, а Власотинчани намеравају да му се одуже тако што ће једну своју улицу назвати његовим именом.

Прочитајте још: Зашто је Власотинце, бар по нечему, без премца у Србији

Портрети уметника, који је за живота имао више од 80 самосталних и чак 1.400 колективних изложби, као да су удахнули живот репрезентативној варошкој кући у центру Власотинца, а сваки Власотинчанин који се нашао на његовим сликама, како је говорио Нагорни, по нечему је познат и признат. Многи од њих су се школовали у иностранству и били успешни у ономе чиме су се бавили. Тако се у централној просторији спрата Гигине куће "друже" универзитетски професори, од којих су поједини имали и по два доктората, генерали, дипломате, адвокати и правници, књижевници, војници, глумци, трговци, али и познати мајстори: кројачи, абаџије, сајџије... Ту је и портрет Љиљане Павић, која са супругом Синишом, у његовим серијама, често преноси живот Власотинца на телевизијске екране, као и портрет Власотинчанина који је Павићу био инспирација за лик Шурде из серије "Врућ ветар".

НАГОРНИ је сликао и јавности потпуно непознате људе, а бирао их јер су му једноставно били драги. Међу њима су и сви сликареви ближи сродници, а ту су и аутопортрети. Пре него што су "стигли" у библиотеку, красили су зидове уметниковог стана.

- Био сам обузет тим портретима толико да нисам стизао ни на Власину да одем, да се окупам. Настајали су дуги низ година. Желео сам да сликајући уљем на платну тим људима подарим живот који само уметност може да пружи. По нечему сам их издвајао од других и сматрао да треба да трају бар на мојим сликама, а сваки од портрета има и своју причу о настајању, као што има и оних Власотинчана које сам желео, али их нисам насликао - говорио је Нагорни који је био редовни професор на Ликовној академији у Новом Саду.


Србољуб Такић, директор библиотеке Фото И. Митић


Он је овим легатом, по сопственим речима, Власотинцу даривао своје срце и душу.

- Мало је рећи да је професор Нагорни волео своје Власотинце. Био је опчињен овим местом које му је било инспирација и основа за све стваралачке узлете. Без обзира на велики број престижних домаћих и међународних признања, за Власотинчане он је остао Миша - благи човек, једноставан и близак свакоме - прича Србољуб Такић, директор власотиначке библиотеке.


ТАКИЋ је прва особа која је сазнала за сликареву одлуку да своју заоставштину поклони вароши у којој се родио. Било је то у његовом стану у Београду, претрпаном папирима, књигама, цртежима, сликама и сувенирима.

- Рекао ми је да се многе установе интересују за његове слике и графике и да је некима од њих и дао понешто, али да ће највећи део свог стваралаштва даровати завичају. Наравно да сам лобирао за своју установу, а имали смо среће да је збирка портрета "Моји Власотинчани" доспела у тада тек реновирану Гигину кућу - истиче Такић.

Радовао се и Нагорни, који је том приликом рекао да је одувек желео да се његове слике и графике врате тамо где су и настајале - "тамо где се рађала моја уметност". Власотинчани се труде да негују сећање на свог познатог суграђанина. Недавно су објавили књигу "Миодраг Нагорни - Моји Власотинчани" о стваралаштву уметника који је за шест деценија, према мишљењу многих ликовних критичара, оставио дубок траг и постао део српске културе.


Реновирана Гигина кућа, седиште власотиначке библиотеке Фото И. Митић


АНЕГДОТЕ УМЕТНИКА

НАСТАЈАЊЕ портрета говори и о наравима Власотинчана. Један од њих није пристајао да буде портретисан љут због тога што је Нагорни већ сликао особу са којом он није био у добрим односима. Неки су питали колико треба да плате, а један познати коцкар је хтео слику да прода. Жена која је желела свој портрет одбила је сликареву понуду јер тада није била дотерана, а Нагорни је испричао и то да портрет свог ујака Љубе никада није урадио због забране његове супруге Милунке. Ујна је веровала да ко се наслика, тај брзо умире.


Аутопортрет


СПОМЕНИК КУЛТУРЕ

ГИГИНА кућа је под заштитом државе као споменик културе од великог значаја. Стара је скоро 170 година и била је дом богатог власотиначког трговца Стојана Стојилковића, једног од организатора и борца за ослобођење од Турака. Кућа је име добила по надимку његовог наследника. Седиште је библиотеке од 1984. године када су завршени обимни конзерваторски радови. Поново је потпуно обновљена након што је страдала у пожару 2008. године. Током тог процеса очуван је њен аутентични изглед, а подрум је претворен у простор намењен разноврсним догађајима из културе.