АРТИЉЕРИЈА нас засипа са свих страна. Много је погинулих и рањених. Велике су борбе са Бугарима овде у Кара Синану код Крадзе. Рат је толико страшан и све је толико ужасно, да више не могу ни да бележим..."

Ово је у свом дневнику вођеном током Првог светског рата записао тада мајор Анђелковић, који је у бици код Кара Синана у Бугарској био командант батаљона где се истакао изузетном храброшћу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Помен херојима на српском војничком гробљу у Тијеу

А садржај дневника који породица чува као светињу, препричава нам његов унук Илија Лукачевић, професор Математичког факултета у пензији. Поносан на свога деду и његову храброст, Лукачевић каже да је после битке код Кара Синана и Кокарџе, 1916. године, деда добио Орден за храброст.

Многобројне су биле тешке борбе у Великом рату - Колубарска битка, Битка на Мачковом камену, повлачење преко Албаније... Анђелковић је у свима учествовао, а одличја су се ређала - Албанска споменица, Карађорђева звезда, Орден Таковског крста, Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден Светог Саве, Орден за храброст Милоша Обилића, румунска, руска, грчка, француска ратна одликовања...

Његови унуци, деца Анђелковићеве кћерке Вукосаве, Илија и Стефан Лукачевић, решили су да дедина одликовања дају Српској академији наука и уметности на чување.

- Мој брат Стефан познаје академика Василија Крестића који је инсистирао на томе да дедино ордење прикључимо збирци одликовања која се налази у Архиву САНУ и тако је наша прича изашла на светлост дана - прича нам Илија Лукачевић.

Фото П. Милошевић


Пуковник Војислав Анђелковић био је питомац Војне академије, официр Војске Краљевине Србије и Краљевине СХС, учесник балканских ратова и Првог светског рата.

- Деда је имао жељу да нешто друго студира, али је у Војну школу отишао јер је породица, иначе пореклом из Пожаревца, била врло сиромашна, па није могла да му приушти школовање, а Војна академија је била бесплатна - каже Лукачевић.

Тамо је Војислав упознао свог чувеног презимењака Миливоја Анђелковића Кајафу, познатог војсковођу из балканских ратова, Првог светског рата, кога помиње и Добрица Ћосић у свом делу "Време смрти".

Фото П. Милошевић


- Кајафа му је био класни старешина у Војној школи - каже Илија Лукачевић. - Био је од деде старији 12 година. Кајафа је од 1897. до 1902, био старешина питомаца Војне команде коју је похађао и Војислав Анђелковић.

Ратови у којима је пуковник Анђелковић учествовао, његове приче и успомене, обележили су живот ове продице:

- У књизи "Рат и мир" нашао сам дедину забелешку из 1914. године. Деда који је тада био на Торлаку пише: "Док ово читам, аустријске хаубице 305 мм бомбардују Београд. Почео је Први светски рат."

Наш саговорник испричао нам је и једну од многобројних прича о страхотама које су преживљавали током повлачења преко Албаније:

- Свуда поред пута било је изнемоглих војника. Падали су од глади и болести. Деда је знао да то чека и његов батаљон, уколико не буду имали хране. Скупљао је намирнице, све је чувао и носио са собом. Када су наишли на један католички манастир, тражили су да купе храну. Нису им дали, али је деда узео неколико великих кошница меда и издао потврду за то, дао је неколико златника што су имали. Тај мед их је спасао. Деда је имао и кобилу Изабелу, али на њој није јахао он, него рањени и изнемогли војници. На крају је у његовом батаљону било три пута више преживелих него у преостала три батаљона заједно.

Фото П. Милошевић

После је Анђелковић, преко Италије, Француске и Енглеске, отишао у Русију, да преузме добровољце који су желели да ратују на страни Србије. Након рата, каже Лукачевић, код деде су долазили ратни саборци са којима је радо и дуго разговарао.

Унука Војислава Анђелковића питамо и како је његов деда гледао на политичке прилике после рата.

- Био је за стварање Југославије, тада су готово сви били за то - истиче Илија Лукачевић. - Али, врло брзо је видео да нешто не штима. Прво изненађење доживео је већ 1921. када је код њега дошао војник добровољац, Хрват из Вараждина Иван Краљ, по занимању обућар, и рекао: "Код мене нико неће да долази јер сам био српски добровољац, желим да пређем у Београд." Деда му је то омогућио.

Касније је, прича даље Лукачевић, породица купила мало имање у Новом Винодолу на хрватском приморју, али деда је одлучио да га напусти и купи имање у Аранђеловцу, где је 1940. године изградио кућу.

Данас у тој кући живе избеглице из Хрватске и они чувају многобројне успомене на Војислава Анђелковића, међу њима и сабљу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Трифун носио рањеног краља

- И ту сабљу ћемо дати САНУ на чување - каже Лукачевић.

Војислав Анђелковић убио се у 99. години живота, јер је, каже његов унук, остао без своје генерације.

- Цела његова генерација је умрла, изгубио је друштво. И, зато се убио.


ПРОШАО КРОЗ АЛБАНСКУ ГОЛГОТУ

ЛУКАЧЕВИЋ нам прича да је његов деда био у готово свим важним биткама, прошао је и кроз албанску голготу:

- У том страшном повлачењу преко Албаније показао је изузетну сналажљивост која је била важнија од јунаштва, јер је сачувао много својих војника. Многи су се уздали у помоћ албанског становништва, Албанија је тада била пријатељски настројена према Србији, али веома сиромашна земља, ни они нису имали шта да једу. Наши војници морали су да се ослоне на сопствену сналажљивост.