УМЕСТО кратког записа на маргинама историје Другог светског рата, име Диане Будисављевић коначно доспева тамо где јој је било место. О њеном подухвату - спасавању око 12.000 деце из усташких логора - сада говори читав Балкан. Прича је овековечена и у филму "Дневник Диане Будисављевић", који ће српску премијеру имати у понедељак на фестивалу "Слободна зона".

Немала заслуга за скидање деценијских наслага прашине са приче о вероватно највећој хуманитарној мисији у Другом светском рату припада "Новостима". Наш лист је још 1988. писао о Диани, а 2010. је објавио серијал текстова о њеном подвигу, за који су у то време знали само историчари, неки преживели логораши и наследници хероине. Управо се један од њених наследника Леонардо Рашица у то време јавио "Новостима" из Бразила, са жељом да што више људи сазна о Дианином подвигу и да спречи да заборав сахрани њено дело, али и злочин којем се супротставила.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ПОТРЕСНО СВЕДОЧЕЊЕ "ДИАНИНОГ ДЕТЕТА" О НДХ: Са осам година завршила у кући усташе, убили јој 86 рођака, још тражи брата Ику

Деценијама је прећуткивана због политике и немара. Њен подвиг није се, после ослобођења, уклапао у званичну политику - долазила је из богате породице, није била део Комунистичке партије, деловала је на сопствену руку, а да би спасавала децу сарађивала је и са Степинцем и са Немцима. Био је "сумњив" и њен муж Јулије, Србин који је читав рат провео у Загребу. Ни после краха комунизма околности јој нису ишле наруку. Посебно у Хрватској, јер би свако подсећање на њену хуманост значило и призивање у сећање језиве машинерије смрти НДХ. Чинило се да је деценијама свима одговарало да се о Диани Будисављевић једноставно - ћути.

Вероватно најдрагоценији документ који омогућава да се Дианина акција реконструише, дневник који је она водила током Другог светског рата, сачуван је захваљујући њеној унуци Силбији Сабо. Она је објавила "Дневник Диане Будисављевић", али и тај непроцењиви историјски извор штампан је тек у 700 примерака. У то време, наши новинари успели су да дођу до јединог примерка који је постојао у Београду.


"Новости" су Диану вратили у жижу и успеле да се изборе да јој припадне макар део признања која је својим подвигом заслужила. После нашег серијала, тадашњи председник Томислав Николић доделио је, постхумно, Диани Будисављевић Златну медаљу за храброст "Милош Обилић", а СПЦ ју је одликовала Орденом царице Милице. Град Београд, на иницијативу "Новости", по Диани је назвало улицу на Дедињу. И њен родни Инзбрук, после писања нашег листа, а на иницијативу Православне омладине у том граду, доделио је орден хероини која је пркосила геноцидној политици НДХ.


Диана са ћеркама




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Ауторка филма о Диани Будисављевић: Да смо разрешили истину, можда се данас не би чуло „за дом спремни“

Остоја Гускић (десно), један од малишана које је Диана спасила, са њеним праунуком Леонардом Рашицом Фото М. Анђела


КАРТОТЕКУ УЗЕЛА ОЗНА

ДИАНА је, за сву децу коју је извела из усташких логора и нашла дом у хрватским породицама, педантно водила картотеку, у којој је бележила прави идентитет и порекло малишана, како би после рата они могли да се врате родитељима или родбини. Њену документацију, међутим, 1947. године преузела је ОЗНА, тако да велики број спасене деце није никада сазнао своје право порекло. После тога Диана је, према сведочанству њених наследника, постала ћутљива и повучена. Никад није говорила о ономе чему је сведочила у НДХ.