ИЗ Првог светског рата, дотад највећег глобалног сукоба, српски народ је изашао као победник. Србија је постала окосница нове Краљевине СХС, сви Срби су живели у једној држави, а Српска православна црква је уједињена и поново уздигнута у ранг патријаршије.

Лице Европе од 1914. до 1918. трајно је и темељно промењено - са сцене је отишла Аустроугарска, као и Турско царство, Русија је грцала у револуционарним мукама, а нове државе, међу којима и земља Карађорђевића, тежиле су заокружењу своје државности. У овом процесу веома важан фактор била је Српска црква, али процес интеграције није текао ни брзо ни лако.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ЈОВАН ЖИВЕО 126 ГОДИНА?! Живорад тврди да је натпис на споменику његовог прадеде истинит

Иако је обједињавање српског народа у једну земљу и под једну династију омогућило и обједињавање православних црквених организација, реоснивање патријаршије отежавала је тежња државне власти да обезбеди утицај на Цркву.

Први корак направљен је свега месец по проглашењу државног уједињења, које је озваничено 1. децембра 1918. године. Последњег дана те године у Сремским Карловцима, под председништвом митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија (Павловића), одржана је прва конференција српских православних епископа обласних цркава. Тада је формулисана жеља свих присутних архијереја за уједињењем, као и жеља да у састав уједињене српске цркве буде припојена и црква у Црној Гори. Црквено уједињење прокламовано је маја следеће године у Београду, а ову одлуку потврдио је указом регент Александар 17. јуна наредне године.

На дан Сабора српских светитеља 12. септембра 1920. године, свечано је проглашена нова уједињена Српска патријаршија.

Свети архијерејски сабор уједињене СПЦ две недеље касније изабрао је митрополита Димитрија за првог патријарха обновљене Српске патријаршије.

Сенку на сјај овог историјског догађаја, међутим, бацила је Влада, која није признала начин избора црквеног поглавара. Убрзо је донета уредба о избору првог српског патријарха, која је октроисала услове његовог бирања. Дефинисан је Изборни сабор, који је сазивао краљ и коме су осим архијереја придодата и световна лица - највиши државни функционери. Ово тело први пут се састало 12. новембра 1920. са задатком да изабере већ изабраног патријарха. Према новој процедури, краљ је актом од 13. новембра прихватио овај избор.


Патријарх Димитрије


Прве кораке у стварању уједњене цркве обележило је тако снажно уплитање световне власти. То даје основа црквеном историчару Ђоку Слијепчевићу за тврдњу да је држава већ првих дана показала снажну тежњу да се пита у црквеним пословима.

"Јасно је наглашено да држава не жели да се лиши свога утицаја на Цркву. То се посебно односи на краља, затим министра вера, као и носиоце државних функција по којима су улазили у састав Изборног сабора који је бирао црквеног поглавара. СПЦ у новој краљевини нашла се одмах под снажном контролом државне власти, која је оживела прописе који су пре уједињења уређивали црквене послове у Краљевини Србији", бележи Слијепчевић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
СРБИЈА ИМА ШТА ДА ПОНУДИ: Оливера добитник престижне награде за архитектуру у Грацу

То, међутим, није био крај. Уредба о устројству Министарства вера од 31. јула 1919. године ставила је СПЦ готово у целости под државну контролу "у свим верско-политичким пословима, уколико спадају у круг државне делатности". Цркву, свештенство и вернике највише је заболело што је цивилна власт, преузимајући велика овлашћења у црквеним пословима, тихо загосподарила Српском православном црквом, за разлику од Римокатоличке цркве и Исламске заједнице.

Видовдански устав је усвојио начело пуне слободе вере и савести и осигурао пуну равноправност свих законом признатих вера. У стварном животу, међутим, СПЦ је била потчињена држави: највишу надзорну и управну власт у свим верско-политичким питањима и пословима Патријаршије обављао је министар вера.

У годинама које ће уследити низаће се акти законске снаге које су уређивале однос државе и цркве. Закон о СПЦ донет је 9. новембра 1929. године. На основу ових аката донет је Устав СПЦ 1931. године, као највиши акт који је регулисао не само црквену органзацију, већ и однос са државом.

Црква је тешком дипломатијом успела да испослује делимичну финансијску самосталност. Краљ је и даље себи задржао право да потврђује избор патријарха и епархијских епископа, док је Министарство просвете имало надзор над радом духовних школа. Иако је Црква формално била одвојена од државе, држава није хтела да се одрекне свога удела и утицаја на избор патријарха СПЦ.


ОДЛУКА НА МИРОСЛАВЉЕВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ

СВЕЧАНОСТ проглашења обновљене патријаршије 1920. године одржана је у саборној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, која је за ту прилику била посебно украшена сликама из новозаветне и националне историје. Било је ту и оригинално Мирослављево јеванђеље, као и сребрни пехар кнеза Лазара и кнегиње Милице. На столу, за којим је седело петнаест архијереја, стајао је крст цара Душана из Високих Дечана. Саборску одлуку о васпостављању Српске патријаршије саопштио је митрополит Димитрије, а прочитао је тузлански митрополит Иларион. Свечаност је завршена благодарењем у патријаршијској цркви.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

АНАТЕМА НА ВЛАДУ ЗБОГ КОНКОРДАТА

У ЦЕЛОКУПНОЈ историји односа Српске православне цркве и државе, једна од највећих криза наступила је 1937. године због закључивања конкордата између Краљевине Југославије и Ватикана. Ово питање, коме су се СПЦ и патријарх Варнава (Росић) оштро успротивили, толико је заоштрило однос према Влади да је у Београду код Саборне цркве, 19. јула 1937. године, пала крв. Четири дана касније, на врхунцу кризе, у дану када је у југословенској скупштини изгласан конкордат, преминуо је патријарх српски Варнава. Гласине које су одмах букнуле, да је отрован по налогу Владе, нису утихнуле до данас. Влада је попустила пред народно-црквеним отпором и конкордат је заувек скинут са дневног реда.

О документу који је требало да законски дефинише положај католичке цркве у Југославији, преговори су почели још 1920. године. Закључивање конкордата била је намера и краља Александра. Први текст је редигован 1921, али од тога није било ништа, као ни у преговорима који су се водили после четири године. Деценију касније, 25. јула 1935, влада Милана Стојадиновића, уз сагласност са Намесништвом, потписала је конкордат са Ватиканом. Иако је текст усаглашен и потписан, смена Владе је одложила његову ратификацију у Народној скупштини и Сенату. Ово питање је стављено на дневни ред и заокупило је јавност две године касније. Усвајање документа, које је по мишљењу Владе требало да прође скупштинско заседање без великих проблема, врло брзо је прерасло у једну од најтежих политичких криза у земљи.

Да ће се СПЦ жестоко успротивити усвајању конкордата, било је јасно у јануару 1937, када је патријарх Варнава у прогласу поводом српске Нове године највише истицао неповерење Цркве у конкордат, подвлачећи да је то атак на последњи бедем Српства, на Свету српску цркву. Поручио је, такође, да је Влада "из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока направила уговор са црним поглаваром црне интернационале".


Жандари хапсе свештенике током конкордатске кризе

Док је у јулу 1937. трајало скупштинско заседање на чијем је дневном реду било усвајање конкордата, узбуђење међу народом је расло, јер су истовремено били заказани молебан за оздрављење оболелог патријарха и литија која је требало да прође градом од Саборне цркве, преко Кнез Михаилове улице. Страхујући од нереда, полиција је забранила литију. Народ је, међутим, са свештенством изашао на улице. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички свештеник, била је жестока. Тај догађај упамћен је као "крвава литија", а народни протести истовремено су се одржавали широм Србије, Црне Горе, Босне и Крајине.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
На овом месту на планети живот не може да се развије: Све изгледа невероватно лепо, али само на први поглед (ВИДЕО)

Но, и после ових тешких збивања и сукоба чак и између свештеника и жандармерије, конкордат је, увече 23. јула, примљен у Скупштину. "За" је гласало 166 посланика, а "против" 128. Коб тренутка хтела је да исте вечери премине патријарх Варнава. Црква је бацила анатему на све министре и посланике који су гласали за конкордат, а огорчење народа достигло је врхунац. Посланици који су гласали за конкордат нису смели ни на улицу, а камоли у народ. Влада је потом повукла конкордат са дневног реда и није га више подржавала нити износила пред Сенат.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ПОГЛАВАРИ СПЦ

МАКАРИЈЕ

ДО обнове патријаршије 1557. као "они који су придржавали престо Светог Саве", помињу се Јанићије 1506. године, архиепископ Јован 1508-1509, митрополит Марко око 1524. и смедеревски митрополит Павле од 1527. до 1535.


Први српски патријарх обновљеног пећког трона, од 1557. до 1571, био је Макарије Соколовић. Родом из Соколовића код Рудог, у младости се замонашио у Милешеви и убрзо постао старешина. Пре избора за патријарха био је и игуман Хиландара. Бератом је од султана добио исте повластице као цариградски патријарх, а осим земаља цара Душана, патријаршија је обухватала још и подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске Крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације. Док је био на челу Српске цркве, обновљени су манастири Бања, код Прибоја, Пећка патријаршија, Будисавци, Грачаница и Студеница. Истовремено, и култура доживљава ренесансу, а у манастирима оживљавају иконописање и преписивање књига. Повукао се 1571. због болести, а патријаршијски трон предао је синовцу Антонију у манастиру Бања, код Прибоја. Упокојио се 1574.

АНТОНИЈЕ

ПРЕ ступања на пећки трон, патријарх Антоније Соколовић био је митрополит херцеговачки. Српску цркву водио је од 1571. до 1575, када је преминуо. Био је страствен сликар и резбар, а његова најпознатија дела су двери у Дечанима и Пећкој патријаршији. Тежио је да цркву организационо учврсти и економски оснажи, користећи благонаклоност турских власти.

ГЕРАСИМ

ПРИДВОРНИ монах пећког манастира, потом митрополит херцеговачки Герасим Соколовић, био је патријарх српски од 1575. до 1580. године, када се повукао са трона. Остао је упамћен по реорганизацији Пећке патријаршије и као први поглавар СПЦ који се потписао као патријарх "свима Србима и Бугарима". По историјским подацима зна се да је био велики љубитељ књиге и да су по његовим инструкцијама преписивани рукописи. Није познато да ли се патријарх Герасим добровољно повукао са патријарашког трона, а последњи помени о њему потичу из 1586. и 1587.

САВАТИЈЕ

ОД 1585. до 1586. на челу цркве био је патријарх Саватије Соколовић. Претходно је био херцеговачки митрополит, а 1573. основао је манастир Пиву. Зидање највећег манастира од тесаног камена, подигнутог у време Османлија, Саватије је започео као митрополит, а завршио као патријарх. Записано је и да се "заносио мишљу да ослободи Србе од Турака". Преминуо је изненада 1586, убрзо по окончању градње манастира Пиве.