НА врата су јој закуцали новинари "Њујорк тајмса" и Би-Би-Сија и пре него што се по сарајевској чаршији прочуло да је њена џезва за кафу отишла као поклон за бившу прву даму САД, Мишел Обаму. Купио га је лични кувар породице Обама.

У занатску радњу Нермине Алић, у Ковачима, тик изнад башчаршијског себиља, довели су га људи који знају да је Нермина једина жена калајџија и казанџија у Европи. И да је једна од ретких која и даље кује и калајише џезве, шећерлуке, филџане и табле (послужавнике) ручно, док све већи број њених колега робу увози из Турске. Ове године је она заслужна за бакљу којом је запаљен пламен на 14. Европском омладинском фестивалу у Сарајеву (ЕЈОФ), у знак сећања на 14. Зимску олимпијаду, одржану у овом граду 1984. године.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЧУВАР СТАРИХ ЗАНАТА: Злакусу показала свету

- Кувару Обаминих су предлагали да купи свећњак за Мишел налик џезви, који сам сама дизајнирала. Ти свећњаци су уникатни, мој заштитни знак. Међутим, рекао је: "Не, желим да јој купим нешто у чему могу и да јој кувам" - прича Нермина.

ОВА апсолвенткиња вајарства одрасла је у дућану свога оца. Завршила је уметничку школу, али још пре основне долазила је у радњу. Кад хоће да је смире, давали би јој комад бакра: "Ево, савиј нешто". Радије је бирала да буде на Башчаршији, него да са пријатељима иде у биоскоп. Професионално се овим послом бави од 2007. године.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Сарачки занат једини сачувао од изумирања


- Казанџијски занат је ручна производња бакарних производа за домаћинство: џезве, сахани, ћасе, шећерлуци, филџани са зарфом (део од бакра и калаја, у који се стави филџан)... Радим и алеме (јабуке) за џамије и бухударе. То је нешто налик кадионици. Унутра се стави разгорени комадић ћумура и корен биљке уд, да мирише кућа. Жена је у овој професији било и пре, али само у домену украшавања. Једина обликујем бакар и калајишем на отвореној ватри - објашњава Нермина.

КАКО се мења време, тако се мења и употребна вредност њених производа. Жене све чешће купују шећерлуке да би у њима држале накит, а сахане и ћасе за воће. Нермина објашњава да постоји више начина украшавања, а она се држи савата.

- У 15. веку је овај занат дошао са Османлијама и у почетку су занатлије радиле како су их Османлије научиле. А онда, у 16. веку, развио се наш карактеристичан стил украшавања, који је до данас остао непромењен. Не ради се нигде у свету, осим овде - прича наша саговорница док нам показује ардију - простор у ком калајише на отвореној ватри.

Њен казаџијски дућан последњи у свом склопу има и ардију.

- Имала сам лакши почетак од многих и велику срећу да наследим простор, алате и знање од оца. Отац се није плашио да ли ћу као женско бити у стању да радим овај посао, већ да ли ће ме колеге и окружење прихватити. Данас сам равноправна.

Фото Аднан Шахбаз

БАБО, како га зове, доносио је сваког лета кући, у авлију, велике табле бакра и доводио по двоје-троје људи, који су му помагали да их исече. За Нермину су то били најсрећнији дани у години, јер је остајала гомила отпадака, које је могла да спаја.

У вакуфском дућану, у ком данас ради, и из ког често мирише чај по "тајној" рецептури њеног комшије из оближње чајџинице, казанџије раде последњих 200 година. Отац се први латио тог заната из своје породице, и преселио се овде из Казанџилука, пошто му се тамо није допало окружење. Придружио се шездесетих година прошлог века двојици старијих казанџија у Ковачима. Један је убрзо умро, други је отишао у пензију, и тако је дућан остао да чека Нермину. Данас ту, насмејана, дочекује мноштво туриста. Њени производи путују до Балија и Кине.


ИБРИК ЗА ГРЧКУ

- ЈЕДНА Гркиња је код мене купила највећи ибрик за воду, од пет литара, за маслиново уље. Рекла је да јој је потребан јер држи ресторан у Грчкој. Осећам се дивно када помислим да негде тамо далеко сипају уље из мог ибрика - каже Нермина.