КАД Обрад Милић (82), диплар, гуслар, ојкач и здравичар из Жегара код Обровца, засвира или запева, кожа се најежи, у грлу застане кнедла, а и суза зна да се отме. Чују се тада и виде сви звуци и слике моћног Велебита - фијук ветра кроз камењаре и клисуре, громко ојкање чобана, "песме" зрикаваца, мекет коза, кликтање соколова, жубор Зрмање...

За готово 70 година, Обрад је од заборава сачувао најизворнију, готово архаичну богату музичку традицију Срба из Далмације. Етно-музиколози чак тврде да су неки звуци и "ноте" у 21. век стигле само захваљујући њему.

- Нешто сам чуо, а нешто сам сам дометао - каже нам Обрад, један од најзначајнијих и најсвестранијих српских етно-музичара нашег времена.

Рад му је доносио и многобројна признања, наступао је широм света, али каже да му је најважније одличје стигло недавно. На јубиларном 25. "Сијелу тромеђе", одржаном у Стрмици код Книна, добио је новоустановљену награду "Раде Матијаш", која се додељује за заслуге у очувању и промоцији народне традиције са простора тромеђе Босне, Лике и Далмације, а носи име по једном од оснивача ове културне манифестације, дугогодишњег дописника "Вечерњих новости" из Книна.

- Срце ми је заиграло кад сам чуо да ћу први понети ово признање - усхићено говори Обрад. - То ми је награда од мојих земљака. За све ове деценије, увек ми је било најтеже пред њима свирати, јер они знају шта су дипле с мехом и без меха, а шта ојкалице, грокталице, канталице и песме на бас. Разазнају сваку нијансу, сваки тон, а грешке не трпе.

Још као дечачић у жегарском засеоку Богатник, Обрад је, од оца Богдана, најпре савладао све тајне гусала. Срамота је било, каже, да мушка чељад у родном селу чувеног ускока Јанковић Стојана не зна свирати и певати уз гусле.

- Жегар је познат и по диплама, па су ме с временом и оне привукле - прича Обрад. - Њима сам се с временом мало више посветио. Али, за разлику од гуслања, свирање на диплама, са мехом или без њега, учио сам сам. Ишао по вашарима и селима, и посебно пажљиво слушао најбољег од свих: диплара Тодора Комазеца. У срце ми се увукао сваки његов звук, и док не бих све одсвирао као он, нисам одустајао од учења. Касније сам сам понешто смишљао и додавао. Дању сам радио у шибенском предузећу за путеве, а ноћу у Жегару свирао дипле. И, ето сад смо ту смо где смо, а биће како Бог одреди.

Обрад Милић ,фото Борис Субашић

Свака бора на лицу овог крепког старине има своју крајишку причу. Од оних веселих, шеретских до тешких, страдалничких и избегличких. Са својим земљацима из Книнске Крајине делио је и добро и зло. Тако је било и злокобног августа 1995. када је, како каже, први пут помислио да Жегар више видети неће.

- Унесрећени и тужни кренули смо путем спаса, у Србију - сећа се Обрад. - С породицом сам успео да се смирим у Станишићу код Сомбора. Но, мој брат Тодор тада није хтео да крене, желео је да остане на своме. И страдао је. На кућном прагу убили су га нељуди. Њега и још по двојицу Милића и Јарића. Ни гроб не знам тачно где му је. Кажу у заједничкој гробници, али ко ће знати у којој. Много их је тамо тих несрећних дана ископано.

Прочитајте још - Чубриловић: Олуја - највеће етничко чишћење

Но, ни велика породична трагедија, ни згариште преостало од родне куће нису спречили Обрада да се првом приликом, већ 1998, врати родном Жегару. Био је један од првих повратника. Добио је и пензију, али кућа никада није потпуно обновљена. Зато сада и живи на релацији Сомбор - Жегар. И деца и унучад сада живе у Србији, ћерка у Руменки, а син у Сомбору.

Фото Луцијано Грмовшек

- Освајачи су поверовали да ће "Олујом" и све наше корене почупати, али жилави смо ми - говори Обрад. - Одувек је Жегар био простор бурне историје, честих ратова и смењивања царстава и држава. Жегарани су били често принуђени да напуштају завичај, али су му се увек враћали или бар потомке добро научили где су им корени. Лети се то најбоље види, кад читав буковички крај оживи, када дођу деца и унуци, па разбију чемер самоће, несигурности, сиромаштва... Наша песма није ништа друго него зов другима да не забораве своје, да се врате на своје, да живе. И Жегар живи где год да нам је кућа.

И пусти моћни глас Обрад Милић, да заврши сваку даљу причу, јер ојкачка песма ће каже све рећи: "Нема раја без роднога краја, од Жегара љепшег завичаја"...


НАЈБОЉИ НАРОДНИ СВИРАЧ

ОД 1975. године, Обрад Милић је учествовао на фестивалима широм Југославије, од Опатије преко Ријеке, Загреба и Сарајева до Београда. Његово свирање дипли део је музике у филму "Браћа по матери" Здравка Шотре. До почетка рата деведесетих, његово традиционално свирање и певање често се могло чути на радијима Книн, Загреб и Београд. Одликован је бројним признањима за допринос народном стваралаштву, а на државној смотри фолклора у Београду 1980. проглашен је најбољим народним свирачем.

Фото З.Јовановић

ДЕБИ АЛБУМ У 78. ГОДИНИ

ДИПЛАР Обрад Милић свирао је и на албуму "Жегар живи" чувене етно-уметнице Светлане Спајић, који је уврштен у петнаест најбољих светских издања у 2008. на World Music European Charts. Светску премијеру имао је у Лондону, јер је "Жегар живи" подржао продуцент Ендру Кроншо, еминентни британски уметник и музички критичар. Свој деби албум са 20 етно-мелодија Обрад Милић је снимио 2015. године, у 78. години.