СЕЋАТЕ ли се светске ексклузиве коју је, не тако давно, објавио сајт "Стандард диџитал њуз"? Оне приче о судбини лепог, расног, шареног бика који је пред кланицом, негде у Хонконгу, клекнуо и заплакао. Потресени сликом, радници те кланице прикупили су новац, откупили га и даровали га будистичком манастиру.

А ово је прича из нашег села, само наизглед подударна са светском, а суштински је дубоко интимна и лична. Оно кад човек још у животињама препознаје љубав и срећу које га снаже.

- Де, Глисере, де, царе! Опа, лепотане мој - храбри прелепог енглеског галопера Жељко Иличић.

Шака човека на широким коњским сапима. Облога од мелема. И, тај један једини додир покренуо је витког четвороножног лепотана да клизне преко ледине. Као да је у каквој одсудној трци живота и смрти. Као стварни глисер на стварној пучини између стена. Ко би рекао да је био у реду пред кланицом?

- Био је победник дербија 2000. на Београдском хиподрому. После су га власници определили за приплод. А после... После смо га ми откупили, да не заврши у кланици. Како то? Овог лепотана у кобасице?! Вратили смо му снагу. Видите ли ви каква је то сада лепота!

Прочитајте још: ПРОТЕСТ У БЕОГРАДУ: "Марш за забрану узгоја животиња ради производње крзна"

Глисер је још у трку. Ударају копита у расквашену земљу. Блато се лепи на бедра, пада на сапи и на гриву. Коњ не мари. Он ужива, па се на тренутак учини да жели да игра никад не престане.

- Осећа људе и љубав у њима. Радује се, воли живот - говори Жељко Иличић. - Колико ће он још да живи? О томе не размишљамо... Колико год да живи, он неће моћи без љубави. Љубав је страшна снага која даје моћ. Јесу ли то људи заборавили?

Уобичајени посао у домаћинству „Старо брдо“


ОВО чудесно домаћинство, "Старо брдо" Жељка Иличића, у Лајковцу, први је азил за коње, у коме су уточиште нашли одбачени и заборављени витки четвороношци. Ово је први азил у Србији који књижи готово четири године трајања. Имање му је даровао, и све што има, и сасвим се посветио мисији управо млади Жељко Иличић, несуђени шумарски инжењер. На хектар и по њива, шума и воћњака, ту, где село узалуд настоји да буде део вароши, адреса је "Старог брда". У подножју, ушушкани у огромној штали, извијају вратове шарени, сиви и врани лепотани. Сви истих судбина - злостављани, занемаривани и потпуно одбачени.

- Мир лепотице, мир Мици - милује кобилу Виолета Јовић, девојка са завршеним Факултетом политичких наука и никад завршеном љубави према коњима.

Кобила јој спушта главу у руке, па на груди, па на раме... Виолета је љуби, она је мирна, и то траје... траје. И, не зна се ко, овде, кога више воли.

- Навикли смо их на загрљаје, само тако је могуће да врате поверење у људе који су их изиграли - слушамо Виолету Јовић. - Нема овде ниједног нашег штићеника који није доживео страшну судбину. Служили су људима, радили за њих, а они их, кад су им постали бескорисни, отписали и спремили за кланице. А колико би могли за њих да добију? Највише евро по килограму живе ваге. И то је страшно.

Куце и маце заједно и у репортажи


ВИОЛЕТА нам, после, прича о Соколу:

- Био је леп, каже се, радни коњ. Служио неким људима у предграђу Београда. Адријана Косић нашла га је са поломљеном ногом, потпуно исцрпљеног. Откупила га и даровала нам га, даровала азилу. Лечили смо га, и када се опоравио, он је нашао свој нови дом у околини Лознице. Велика је била радост вишечлане породице када су га добили. Он је деци својеврсна терапија. Да! Зар нисте чули да коњи имају лековиту снагу. За децу посебно. Зато их треба и поштовати.

У штали која мирише на тек осушену кошевину, мирују вранац Мило, Џек, Џени, кобила Злата и ова, Мици, која се мази као какво дете.

- Коњ је хиљадама година уз човека - подсећа Виолета Јовић. - Леп, грациозан, горд, племенит, паметан, праведан... А истовремено дивљи и врео. Он препознаје добро и лоше у човеку. Кад осети лоше, он повлачи уши уназад. Буни се, као и човек. Само што се данас коњи више буне него људи. Коња не можеш да превариш... Ајде, ајде Мици, доста смо се грлиле...

КОБИЛА се пропела. Проломио се њисак. Заљуљао крошње. Заталасао непокошену ливаду и завршио, негде, иза дуге изнад које је треперило небо.

Победник дербија 2000. на Београдском хиподрому, на срећу, није завршио на кланици


- Буни се, жели да је још мазим - каже Виолета.

Али уточиште за напуштене коње, и то је овде чудесна слика, може се рећи и - феномен, однедавно је адреса и за прасиће. Оне који су постали звезде "Инстаграма". Нашли су их у једном каналу код Ниша, готово обамрле, чланови Удружења "Заборављене шапе Србије". Донели их у азил у Лапово, а овде их, тако малене, хранили козјим млеком, најпре на цуцлу... У азилу су навикли на топлину људске руке, на огрлице, на играчке и шарене хаљинице које су им обукли, па се тако седморо белих размилело по слами... Тако се и раширила слика по друштвеним мрежама. Постали су звезде "Инстаграма".

- Они ће овде да трају до краја свог биолошког живота - каже Виолета. - Не размишљамо о удомљењу, не бисмо могли ни да помислимо да би неко имао срца да им после такве судбине и нашег труда намени другачији крај.

Прочитајте још: УСПЕЛИ СМО: Веће казне за злостављање животиња!

ДО краја свог биолошког живота овде ће трајати и два пса која живе у слози са осам мачака. И каквих све боја овде има... Један коврџави псић без шапе једини је из легла који је преживео косачицу у житу. Он се догегао на три ноге, мало се умиљавао и брзо се вратио на даске под колибом. Ту чува своје парче хлеба. Испод свог парчета неба. Свог света. И свог раја.


- Кад их хранимо, он чека свој ред - прича Виолета.

- Шта остане, његово је, а од тог остатка он издвоји парченце, однесе га на даске и чува. Мислим да би га чувао до смрти. Понекад, уместо тог парчета хлеба, чува комадић дрвета. Показује "породици" да и они нешто треба да раде... А овај, други, малени, он је лекар мачјег легла. Лечио је мачка са цистом на врату. Данима га лизао. Сад су најбољи другари.

Велико је и чудесно домаћинство "Старо брдо" у Лапову. Чудесно, јер коњи, пси, мачке и магарци у љубави живе онако... како људи не умеју.

СЕДАМ БЕЛИХ ПРАСИЋА


ВЕЋ одрасли, некадашњих седам белих прасића, над којима, на срећу, није задрхтала површина воде у нишком каналу, сада се готово и не чују у азилу. Хрле једино према људском гласу: Су, Потеја, Нада, Луси, Били, Дејв, Исак Њутн. Отварају уста да им рука брижне девојке почеше непца. И сви одједном, без гласа, гурају њушке и траже додир. Исти, људски додир, какав траже и три магаренцета.

- Овај је стигао данас, непосредно пре вашег доласка - кажу нам домаћини. - Копита му никад нису сечена, па се чини као да има опанке. Ускоро ће доћи ветеринар, прегледаће га и опкројити му копита.

Виолета прича колико је било тешко домаћину који више није могао да се о њему стара, када је дошао тренутак растанка.

- Сви смо се потресли кад су се опраштали - каже.