ХИЛАНДАР није био једина званична Света српска царска лавра на Светој Гори Атонској, јер је од 14. века тај статус добио и Манастир Светог Павла, задужбина Бранковића. На пола пута од манастирског пристаништа и данас стоји капелица Лепе Маре, једини споменик на Атосу посвећен жени која није Богородица.

Реч је о црквици подигнутој у част српске принцезе Марије - Маре Бранковић, кћери деспота Ђурђа. Да буде још необичније, минијатурни храм подигнут је на месту где је Богородица опоменула деспину Мару да је кад се искрцала на Атос прекршила древни закон аватон који женама забрањује да кроче у монашку земљу.

Зашто онда посета "царице Маре", бивше султаније на двору Мурата Другог и маћехе и саветника Мехмеда Освајача, није запамћена као богохуљење, већ је овековечена спомеником? Документи из османских архива потврђују да се Мара Бранковић заиста искрцала на Свету Гору и посетила монахе из Светог Павла да би им предала дарове.

Управо у тим поклонима крије се тајна посебног односа према кћери деспота Ђурђа, великој покровитељки Свете Горе. Њено кршење аватона је толерисано јер је тад на Атос донела за хришћане непроцењиво вредну реликвију, сандучић са тамјаном, златом и смирном који су, према библијској причи, тројица мудраца са истока донели тек рођеном Христу у Витлејем.

ЛЕГЕНДА каже да је Богородица за живота ове драгоцености непрестано носила са собом и да их је тек пред смрт и успење у небо предала рођакама које су је пратиле. Свете реликвије су чуване у Јерусалиму до 4. века кад су пренесене у Константинопољ. Сматрало се да су заувек изгубљене кад је Мехмед Освајач 1453. заузео Цариград. Ипак, његова маћеха и учитељица Мара, коју је веома поштовао и у документима ословљавао са "госпођа деспина", па чак и "царица и самодржитељка", успела је да га убеди да јој да драгоцену реликвију коју је однела на Свету Гору којој је и у Османском царству признаван посебан статус. Легенда каже да су у два наврата Турци планирали десант на Атос и протеривање монаха, али су оба пута флоте доживеле катастрофалне бродоломе, после чега су одустали од идеје да униште монашку републику

Деспина Марија Бранковић била је жртва политичког брака, уобичајеног у средњем веку, практично талац. Њеном удајом за султана Мурата Другог деспот Ђурађ је купио предах од османских напада на Србију. Наочита и веома образована Лепа Мара показала се као изузетна личност и потпуно нетипична султанија.

ПРОЧИТАЈТЕ И: До Хиландара на два точка


У харему није променила веру, нити је рађала децу османском владару, који је и иначе био наклоњен мушкарцима. Ипак, мудрошћу је успела да оствари велики утицај на двору свог мужа, али и на његовог наследника Мехмеда званог Освајач, кога је васпитавала. Запамећена је као велика заштитница, нарочито манастира Хиландара и Светог Павла, који је тад је званично био друга Света српска царска лавра, задужбина Бранковића. Простор на ком је био стари манастир Светог Павла Ксиропотамског, уништеног у гусарским нападима још у 12. веку, био је пустош кад га је 1365. откупио брат Вука Бранковића, Никола Радоња, тад већ хиландарски схи-монах Герасим, заједно са замонашеним српским племићем Антонијем Багашем.

Капелица Маре Бранковић / Фото: Борис Субашић


БРАНКОВИЋ се закалуђерио после породичне трагедије кад су му у епидемији куге умрле жена и две кћери, а из Хиландара је дошао у пустош и позвао Багаша, монаха Ватопеда, да обнове древни манастир Павла Ксиропотамског, светитеља из 10. века, који је по предању проповедао у преднемањићкој Србији и довео прве српске монахе на Атос.

Свети Павле је друга српска царска лавра


У то време незадрживих османских освајања, "кад су живи завидели мртвима", Србија је била последња православна земља која је спасавала светогорске манастире од гашења, а истовремено је Атос био последње уточиште за многе племиће, учеснике у биткама с Турцима, који су били поражени апокалиптичном пропашћу византијског и српског царства.

Улаз у манастир


Дух тог времена забележен је у речима Герасима Бранковића, забележеним у једној хрисовуљи: "Видевши како сва добра света као сенка пролазе, и како је пре нас било господе царева и краљева који господарише кроз многе године и не оставише спомена сем оних који добра дела починише, одлучили смо да дарујемо Матери Божјој хиландарској посед за вечита времена".

Образовани српски племић, чувен међу Светогорцима по преводилачком раду, од манастира Светог Павла је створио центар књижевне и уметничке делатности. Наиме, њему је тада припадала и цела област Келије Светог архистратига Михаила (данашњи Нови скит) и вратство Скита Свете Ане, чијим су монасима били забрањени пољопривредни радови или гајење пчела. Они су смели да се баве искључиво преписивањем и повезивањем књига и израдом уметнички обрађених богослужбених предмета.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Лоза са Хиландара по целој Србији

МАНАСТИР Светог Павла постао је чувен по књигама у Русији, чији је патријаршија током црквене реформе у 16. веку одавде добила око 500 рукописних књига на поклон. У знак захвалности руски владари су помагали Српској царској лаври све док је османлије нису ставиле у потпуну изолацију крајем 17. века.


Тад су Турци забранили долазак српских монаха и оптеретили манастир претешким наметима због учешћа Срба у аустро-турским ратовима на страни Аустрије. Тако је Српска царска лавра временом запала у страховите дугове и остала без српског монаштва и по светогорским законима је прешла у грчке руке.

О томе је сведочио и енглески путописац Џон Сибторп, који је 1793. посетио манастир Светог Павла: "... То је била српска задужбина, али подвлашћеност Србије Турској одсекла ју је од прихода које је требало да прима".


БРИСАЊЕ СЕЋАЊА

Саборни храм манастира Светог Павла посвећен Светом Ђорђу који је подигао деспот Ђурађ Бранковић срушили су у 19. веку шовинистички грчки фанариоти, прикривени службеници турских власти који су добили повлашћени положај. На срећу, путописци су описали његов изглед, српске фреске и иконе.

Стара капелица посвећена Мари Бранковић са живописом који је приказивао доношење дарова мудраца са истока уништена је почетком 20. века у природној катастрофи, а доцније је обновљена, али без фресака.

БЛАГО РАСУТО ШИРОМ СВЕТА

Промена етничког карактера манастира, од српског ка грчком, најнеповољније се одразила на манастирску библиотеку.

- Немајући довољно осећаја за вредност словенских рукописа и њихов значај за свеколику баштину, не само српску и словенску, грчко монаштво је дозвољавало посетиоцима различитих намера и побуда да односе најдрагоценије књиге из фонда. У 19. веку библиотечки фонд је полако сиромашио, а оно што је претекло након бројних посетилаца који су односили најлепше и највредније примерке књига, уништио је пожар из 1902. године. На срећу, преживели су рукописи или мањи фрагменти књига које су некада припадале овом манастиру, али су расути по библиотекама Москве, Петрограда, Лондона, Париза, Беча, Берлина - наводи археограф Љиљана Пузовић, из Народне библиотеке Србије.