БОСОНОГИ дечак из Црвенке газио је по врелој бачкој прашини, а у Београду се искалио као врхунски документариста, који је први на мале екране довео људе са друштвене маргине. Божидар Калезић је у Црвенки, коју зове “Мој Макондо” (по митском граду из романа Габријела Гарсије Маркеса), у годинама после Другог светског рата растао у улици где ниједно дете није имало оца, а неки ни мајку. Сви које је виђао у комшилуку, били су неписмени, као и његова мајка, којој је у црвеначком биоскопу “Будућност” читао титлове филма “Један дан живота”, док је она плакала. Патње из тегобног живота, које је искусио у Црвенки, одредиле су његов стваралачки афинитет према људима “са дна”.

Калезић је завршио Десету београдску гимназију, у којој је седео у клупи са Титовим сином Мишом Брозом. Први се у овом делу Европе посебно школовао за ТВ режију, на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Радио је на ТВ Београд, односно РТС, од 1968. до 2005. године. Снимио је документарне филмове “Вештачки рајеви” (о наркоманији), “Да ли су зидови затвора зидови пакла?”, “Голи оток”, триптих “Три сужња социјализма (Миленко Томић, Владо Дапчевић, Паљ Бохуш)”, “Политички осуђеници”, “Судбина породице Мићић”, “Трептачи свемира или запис о (затворској) болници”, “Рација на сиротињу”... Уредница РТС Оливера Панчић истиче да је Калезић створио нови израз ТВ документаризма, који он доживљава као савест друштва. У документаризам, који је дотад био проширена репортажа, унео је дубоко понирање у тему.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Војвођанске приче: Од ректора до тајног агента


Филм “Рација на сиротињу” направио је 1992. на Железничкој станици у Београду, о бескућницима, проституткама и осталим губитницима.

- Станичне чекаонице биле су њихове куће, у којима су имали чак и делове намештаја и гардеробу. Међутим, сама станица је имала нешто што је изузетно тужно. Многи од тих људи нису нигде путовали и били су ту, одакле више никуд неће отићи. Било ми је лако да их разумем, јер сам и ја дошао овамо једним од возова и горко плакао на клупи у парку крај Железничке станице - испричао је Калезић.

Божидар Калезић Фото Лична архива

Познати књижевни критичар и академик Петар Џаџић, пренео је шта га је једном питао Добрица Ћосић: “Како то да Божидару Калезићу убоги паћеници до краја кажу све што их пита, као у исповедаоници?”


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Војвођанске приче: Сликар проглашен за свеца


- Одговорио сам да сам и ја својим “јунацима”, људима од којих сам тражио да ми отворе душу, за време припреме снимања откривао своје патње, страхове, ране, болове и наде. Поштовао сам те људе. Од њих сам научио како остати човек кад цео свет, па и Бог, дигне руке од тебе. Кад се све срушило, једино им је преостало да сачувају оно елементарно људско у себи, да се моле и верују да ће Бог прихватити њихово кајање - описао је Калезић.

Фото-запис из затворске болнице,Фото Бранко Пелиновић

Како је нагласио, не тако ретко је своје животне принципе преузимао од људи иза решетака.

- Вишеструки убица, који 22 године није изашао из затворске болнице и није видео зелено дрво откако је ту ушао, рекао ми је, кад сам га питао зашто толике године није напустио своју затворско-психијатријску ћелију: “Како ћу да изађем, кад не дају? Онај који хоће нешто на силу, тај је будала!” Тај његов одговор усвојио сам као своје начело - предочио је Калезић.

С камером међу робијашима Фото Бранко Пелиновић

Једном приликом био је током снимања окружен са 190 убица, од којих су многи били вишеструки, а један чак деветоструки.

- И није се, наравно, ништа десило. Само ме је једном, у затворској болници, један напао, али су сви остали скочили да ме бране - посведочио је редитељ.

Први се определио за ТВ режију Фото Лична архива

Његове највеће невоље долазиле су од оних који су “посебним очима” гледали оно што је бележио камером.

- Кад сам снимао “Голи оток”, називали су ме шпијуном, издајником и фукаром, а кад сам правио филм о најпознатијем политичком робијашу у Европи Владу Дапчевићу, 1987. године у КПД у Пожаревцу, био сам, заједно са сарадником на том остварењу Славком Ћурувијом, оптужен од највиших власти за одавање државне тајне и субверзију, за шта је претила робија од 17 година. Дапчевић је био ибеовац, а Томић и Бохуш противници Информбироа, и сва тројица су тамновала због идеолошких уверења. То је тај апсурд који сам хтео да разоткријем - закључио је Калезић.


ФУДБАЛЕРИ, СЛИКАРИ, ВАЈАРИ

СВОЈИМ земљацима Калезић се посебно одужио кратким филмом “Наша је победа” из 1972. о пласману ФК Црвенка у Прву савезну лигу. Чувени су и његови филмови о сликарима Милану Коњовићу и Наоду Зорићу, и вајару Матији Вуковићу.

Калезић са Миланом Коњовићем Фото Лична архива


БЛАГО ОНИМА КОЈИ ОСТАЈУ

КАД је полазио на школовање у Београд, Калезић је промашио воз и отишао за Сомбор. Каже да ни дан-данас не зна да ли је то урадио случајно или намерно.

- Сутрадан сам, ипак, морао да одем. Сео сам у последњи вагон, а у глави ми је била само једна мисао: Благо онима који остају у Црвенки! - присећа се Калезић.