ТАЈ ледени 12. децембрар 1988. заувек је охладио моје срце. Сећам се да сам била на послу када је неко утрчао у канцеларију и рекао како су на вестима јавили да се претходне ноћи срушио југословенски војни транспортер "АН-12" у Јерменији. Тог тренутка као да ми је стрела пробола груди. Знала сам да мог Милана више никад нећу видети!

Са тугом у очима, овако се у среду присећала кобног децембарског дана Анђела Мићић, супруга настрадалог Милана Мићића, потпуковника штурман-навигатора, који је са још шесторицом колега погинуо носећи хуманитарну помоћ народу Јерменије после земљотреса који је задесио ову земљу. Међутим, југословенска посада, коју су чинили Предраг Маринковић, Владимир Ерчић, Миленко Симић, Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов никада није стигла на своје одредиште. Пола сата после поноћи, летелица је експлодирала, а животи чланова посаде су се угасили.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Споменик хуманости

Ипак, сећање на официре, пилоте, пуковнике, очеве и мужеве и даље живи. Породице страдалих чланова посаде и припадници Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране окупиле су се у среду, код спомен-обележја у Земунском парку, испред манастира Светог архангела Гаврила, да још једном одају почаст страдалима. Служен је парастос и положени венци испред споменика који је Јерменија подигла у знак захвалности.

За породице настрадалих, децембар ће заувек остати најтужнији месец. И после 30 година, кажу, туга је и даље иста. Године које пролазе, успеле су да ублаже бол, али не и да избришу сећања на трагедију која је овим породицама променила животе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Срушио се војни авион, погинуо мајор Калоци; Вулин и Диковић посетили породицу пилота (ФОТО+ВИДЕО)

- Кажу да време лечи све, али то баш и није тако. Може да залечи, али не и да излечи - каже Анђела. - Мој супруг је страдао само недељу дана пре одласка у пензију. Остала сам сама са децом. Данас имам и унуке, најстарији је добио име по деди. Деца су порасла, па је све некако лакше. Али туга у мом и у срцима моје деце је и даље присутна.


"Новости" су 1988. писале о трагедији

Почетком месеца, породице настрадалих чланова југословенске посаде посетиле су и Јерменију. Анђела Мићић трећи пут је боравила у земљи у којој је живот изгубио њен вољени супруг. Овог пута била је у пратњи унука Милана.

- Први пут када сам крочила тамо било ми је јако тешко. Међутим, народ у Јерменији нас увек дочека на један посебан начин - прича Анђела. - Спојила нас је иста патња, иста несрећа. Они цене и поштују то што је југословенски народ тада учинио за њих. И ми смо им захвални што наше мужеве нису заборавили.

Прве године после несреће, преко совјетске амбасаде позвана су деца настрадалих да иду на Крим месец дана, да представљају ондашњу Југославију. Велелепни споменик посвећен страдалој посади у Јерменији је саграђен седам година после несреће. На отварање су тада поред супруга и деце, дошле и мајке, очеви и браћа преминулих.

Авион "АН-12" каквим је летела наша посада

- Многи од њих били су деца када су остали без очева, али уз помоћ, могу слободно рећи, братског јерменског народа наша деца нису заборавила своје очеве. Сећања и даље живе, а то је најважније од свега - закључује Анђела.


ПОСЕТА ЈЕРМЕНИЈИ

ПРЕДСТАВНИЦИ Министарства одбране и Војске Србије положили су прошле седмице венац на спомен-обележје у Јерменији. Нашу делегацију је предводио командант 204. ваздухопловне бригаде РВ и ПВО бригадни генерал Жељко Билић. Венац је положила и делегација Министарства одбране Републике Јерменије.

СПОМЕНИК И У НОВОМ САДУ

У ЗЕМУНСКОМ парку споменик као подсећање на трагедију и израз захвалности Јермена нашем народу подигнут је 1993. године. Назван је хачкар, што у преводу значи "крст у камену".

Слично обележје постоји и у Новом Саду. Подигнуто је у близини зграде Главне поште у Булевару Михајла Пупина, а на месту старе јерменске цркве.