Кад сам 25. августа 1980. године крочио у Београд, недуго након смрти Тита који је уживао огроман углед у арапском свету, ниједну српску реч нисам знао! Имао сам нејасну визију да желим ту да студирам, али ништа нисам унапред планирао - ни да ћу да останем, ни да ћу да се вратим. Од тада је прошло 38 година и ја сам још увек у Србији. Не у престоници, него у Параћину. А у Кувајт ме пут није нанео пуних 14 година.

Овако говори Јамил Абу Иснеинех (Џамаил) рођен 1961. у држави и граду Кувајту. Кувајт је била прва земља у Персијском рату која је добила независност од Британије, управо те године. Данас слови за најбогатију земљу света, а кувајтски динар највреднија је монета. Динар је, такође, и у Србији, наравно далеко од кувајтског! Али, овом виспреном Арапину то нимало не смета, одавно је Србе и Параћин прихватио као своје. Ко не обрати пажњу може да му промакне да је странац, јер су у питању само нијансе у говору. Осим арапског и српског, Џими говори енглески, као већина Кувајћана. За њега се знање језика подразумева јер је туризмолог, мада је сад "у транзицији" између послова. Радио је на више места, највише у туризму, имао и своју агенцију. Сад смишља нешто друго.

- У Београд сам дошао да бих се пронашао, а током година одлучио сам да ту и останем. Најпре сам за осам месеци научио српски на курсу, где ми је граматика задавала баш муке. Знање српског био је услов да упишем факултет. Изабрао сам туризмологију на Природно-математичком факултету, научио и ћирилицу и латиницу. Становао приватно, плаћао школарину, спремао испите и учио, излазио, упознавао ваш народ. Нисам се много дружио са земљацима, некако ми је био милији домаћи свет - прича Џамаил.

Прочитајте још - КУБАНАЦ “ОТКРИО” СРБИЈУ: Волим што Београд "живи" на улици, сви су насмејани као да немају проблема

Убрзо су га прозвали Џими, а и у Параћину га сви тако знају. На факултету је упозно своју сада бившу супругу, па се тако обрео у граду на Црници. У међувремену је дипломирао са одличним просеком, мењао послове, али се у Параћину одомаћио.

Џими каже да сваки народ има своју традицију и менталитет, па тако и српски и арапски. Арапи су другачији, традиционални. Зна се да муслимани не једу свињско месо и алкохол је строго забрањен. У Кувајту до алкохолног пића долази се само на црно.

- Али зато је храна слична, ако изузмемо то што нема свињетине. Овде сам заволео сарму и пасуљ мада су са више зачина, а добар роштиљ је и у Србији и у Кувајту. Срби су ме прихватили без проблема, као свог. Та широкогрудост и гостопримљивост нешто је што сваки странац мора да примети - објашњава Џими на чистом српском.

Овај Кувајћанин из Параћина више је Србин од многих Срба. Кад се оженио, крстио се у параћинском Храму Свете Тројице и практично одрекао ислама. Слави и славу - Светог Јована Крститеља, воли да попије вино кад не ради. Ипак, једну ствар никако не воли, а није нам било тешко да погодимо коју. У Кувајту је летња температура преко 51 степен, а само зими падне испод 20.

- Не волим зиму и снег, већ само лето и сунце! Врућине ми уопште не сметају. Зато сам ваљда увек преплануо, или ми је само тен такав - осмехује нам се Џамаил, додајући да Србија нема плажу, али да је зато у Црној Гори Јадранско море фантастично.

Прочитајте још - Странци у Србији: Домаћине хвале, прљавштину куде

Да Параћинац са Блиског истока воли плажу и воду, некако је и логично. Кувајт је пустињска земља и једина држава на свету без иједног природног језера и резервоара воде. Али зато нафте има у изобиљу, десет одсто светских резерви!

МАЈКА И БРАЋА У ЈОРДАНУ

Деведесетих година, у време кад је Ирак окупирао Кувајт, Џимијева породица преселила се у Јордан. Мајка и најмлађи брат и даље живе тамо, око 150 километара од Амана, док је други брат у Аустралији. Са породицом се редовно чује путем интернета.

СИНОВИ СРПСКИ ОФИЦИРИ

Џими је веома поносан на своја два сина, Виктора Џасера и Луку. Обојица су завршила Војну академију са најбољим оценама и официри су Војске Србије. Ипак, због њихове војне службе наш иначе говорљиви саговорник не жели да прича о њима.