Мајстор завера веран Апису и Титу

Иван Миладиновић

04. 02. 2018. у 19:02

Ко је био Божин Симић, црнорукац, официр, националиста, комита, обавештајац, масон, комуниста: Готово да није било значајнијег историјског догађаја у двадесетом веку у који није умешао прсте

Мајстор завера веран Апису и Титу

Божин Симић после Другог светског рата у Београду и прерушен у сељака комиту

НЕСЕЛЕКТИВНО отварање архива, а та пракса је присутна готово у целом свету, без обзира на законске обавезе да сви документи буду доступни јавности, поготово научној, после педесет година, оставља многе кључне догађаје и личности из новије политичке историје нерасветљеним.

Тако је остало неразјашњено питање: ко је, заправо, био Божин Симић и каква је била његова улога у многим догађањима? Зна се да је био црнорукац, успешан војник, официр, превратник, националиста, комита, обавештајац, а потом и комуниста и дипломата. Готово да није било битног и великог историјског догађаја у првој половини 20. века, а и у првим годинама после Другог светског рата, у којем бар на неки начин није учествовао.

За разлику од његових пријатеља, Драгутина Димитријевића Аписа, Мустафе Голубића, Воје Танкосића, са којима је започео каријеру, његов живот се завршио природном смрћу, у дубокој старости.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Чудо звано Мокра Гора

Рођен је 20. октобра 1881. године у Великом Шиљеговцу код Крушевца. Отац му је био сеоски учитељ, па је од малих ногу добио добро образовање и васпитање. Занесен идејом српства, уписао је војну академију, коју је завршио у року. Већ почетком 20. века удружује се са групом официра, које је предводио Драгутин Димитријевић Апис, и активно учествује у организацији атентата на краљицу Драгу и краља Александра Обреновића 1903. године.

Био је официр за везу са четницима Воје Танкосића у Македонији и пребацивао их преко границе на турску територију.

ОРДЕН ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ У АРХИВУ Југославије, где се налази досије Божина Симића, може се доћи до податка да је он пресудно утицао на одлуку генерала Де Гола да одликује Дражу Михаиловића Легијом части. У документу пише: "Све док је био у Де Головом комитету настоја је да учврсти односе између Руса и Француза..." Симић је тада заузимао став "просовјетског Михаиловићевог Србина", пре продирања истине о борби наших народа у савезничко јавно мњење.

КАДА је почео Први светски рат, Божин Симић успешно командује батаљоном. Његови војници, уосталом као и код свих црнорукаца, одликују се великом храброшћу, патриотизмом и борбеношћу. Због његових бриљантних организационих способности, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, заједно са Мустафом Голубићем, шаље га у Русију, како би прикупио добровољце за пробој Солунског фронта. Овај тим искусних и превејаних обавештајаца био је веома успешан, нарочито у Одеси, где су направили и обучили Добровољачку дивизију, која се састојала и од заробљеника са Источног фронта, који су са Балкана. Србе из Босне и Хрватске, Аустроугари су мобилисали у своју војску и слали их на Источни фронт да се боре против Русије. Већина ових војника намерно се предала и прикључила српској војсци, па су Босну и Хрватску ослободили носећи униформе Војске Краљевине Србије.

У Солунском процесу, у одсуству, осуђен је на 18 година затвора, због чега остаје у Русији и, после Октобарске револуције док је боравио у Русији и командовао југословенском добровољачком дивизијом, постаје пуковник Црвене армије.

Користећи своје дипломатске и шпијунске везе, чак и масонске, јер је припадао масонској ложи Побратим, из Петербурга, писао је свим светским владарима, тражећи помиловање за Аписа, када је почео Солунски процес. Пресуда је била донета и пре него што је оптужен. Пашић и краљ Александар су били неумољиви. Свестан да се не може вратити у Србију након Октобарске револуције, Симић се придружује руској војсци која му признаје чин пуковника, па наставља каријеру у Црвеној армији.

Јосип Броз поставио је Симића за амбасадора


ПОСЛЕ Првог светског рата емигрирао је и живео углавном у Паризу. У једном тренутку, преко емисара, краљ Александар Карађорђевић нуди му измирење. Одбија било какав акт милости и шаље му поруку: "Реците краљу да је он од 6. јануара (1929) постао узурпатором. Од тог дана сваки његов (акт? Д. К.) је незаконит. Ако би ми дао амнестију, ја ћу и тај акт сматрати незаконитим и са таквом мотивацијом јавно ћу одбити да примим амнестију. После тога оставио ме је на миру."

После атентата на Александра у Марсељу враћа се у Београд и одмах је ухапшен и послат у Пожаревац на одслужење казне од 18 година затвора. У својој биографији, писаној за потребе нове комунистичке власти, о овом догађају је забележио:

"На граници ме је причекао агент Београда и спровео прво у Управу Београда а затим у Команду места. Из Команде места после кратког саслушања спровели су ме у градски официрски затвор. После неколико дана повели су ме у Пожаревац, пошто су ме претходно пред трупама Београдског гарнизона симболички лишили чина, јер сам био у цивилу. У Пожаревцу сам остао нешто мање од пола године... Павле и Стојадиновић држали су ме без части више од године зато што нисам прихватио сарадњу са њима. Амнестију сам добио тек онда кад сам запретио да ћу добровољно опет отићи у емиграцију, али да ћу овом приликом изнети сву тајну о Сарајевском атентату."

И враћен му је чин пуковника Српске војске, са посебном напоменом да у Солунском процесу, 1917. године, није осуђен, него пензионисан. И наравно, исплаћене су му све пензије...

Шта може да говори ова чињеница осим да је ова личност поседовала неке посебне, данас још необјашњиве моћи. Као што је остала необјашњена тајна о Сарајевском атентату којом је уцењивао кнеза Павла Карађорђевића.

ПРВИХ година боравка у Београду, сада је то већ сасвим јасно, није седео беспослено. Имао је запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Када је кнез Павле одлучио да 1940. успостави дипломатске односе са СССР-ом, Божин Симић путује у Москву као посредник.

Де Гол и Дража Михаиловић


Министар двора Милан Антић у својим мемоарима који се налазе у Архиву Српске академије наука и уметности забележио је још понешто о Симићу из тих година:

- Учио је совјетског посланика Плотникова да игра санс, не ради саме игре, већ ради конспирације. Приликом игре, мешањем карата, дељењем... може да се потури шта се хоће и сазна шта се хоће... - бележио је Антић. - Симић је био искрен пријатељ Совјета. Слушао је Лењина који је за њега пријатељ човечанства и спасилац људског рода, врста Исуса без мистике божанства.

Антић је забележио и мишљење пуковника Владимира Туцовића о Божину Симићу. Истакнути црнорукац је за свог другара завереника имао само две речи - међународни хохштаплер, иако њихово пријатељство никада није било нарушено.

Министар двора Милан Антић у својим белешкама оставио је сведочење да је Божин Симић 26. марта 1941. стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла. Није био примљен.

- Био је у дослуху са Симовићем, били су и школски другови - тврди тада Антић. - Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да закључе споразум са Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи, између 26. и 27. марта изврши државни удар.

НЕПОСРЕДНО после преврата 27. марта 1941. године совјетски амбасадор Виктор Андрејевич Плоткин, први и једини дипломатски представник СССР-а у Краљевини Југославији, добио је 31. марта шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу делегације.

По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара, Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем. Тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић. Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941. године.

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис са официрима


Божин Симић се после рата, у неколико наврата, присећао како га је облио зној када му је током ноћног пријема у част потписивања совјетско-југословенског уговора, Стаљин, стискајући му руку, значајно рекао: "Да, црна рука." У том часу су, највероватније, немачки авиони већ полетели ка Београду, тако да је немачко бомбардовање престонице и Хитлеров напад на Југославију дочекао у Москви.

Из Москве, преко Анкаре, где је имао поприличних перипетија и непријатности од енглеских обавештајаца, Симић одлази у Лондон. Састаје се са генералом Симовићем и обавештава га о свом виђењу ситуације у Југославији. Тражио је дозволу да оде у земљу, али се Енглези нису са тим сложили:

"Симовићу сам изложио опасност да ће се у земљи створити два табора борбе благодарећи Енглеској и Америци. Молио сам га да подејствује код Енглеза да саобразе своју акцију на Балкану руској акцији. У ту сврху предложио сам му да ја пођем у земљу, јер сам у том циљу и дошао био у Лондон. Симовић је прихватио моју понуду, али Енглези су одсудно били противни мом одласку у земљу. Исто као у Првом светском рату, и у овом ми нису дозволили да одем у земљу" - написао је у споменутој биографији Божин Симић.

Енглеска команда се и на Солунском фронту успротивила да Божин Симић буде упућен у земљу и дигне устанак против окупатора, па је он упућен у Русију да од заробљених Јужних Словена формира добровољачку јединицу.

КАО "утешну" награду Божин Симић је добио место представника краљевске владе у француском Покрету отпора генерала Шарла де Гола. Многи би, с пуним правом, били поносни на то. Тај указ потписао је југословенски краљ Петар II. Све док је Симовић био председник избегличке владе у Лондону, Симић је имао одређени дипломатски утицај.

"Пошто моја комбинација није успела, да одем из Лондона у земљу, Симовић ми је предложио место нашег представника код Де Гола. Пристао сам, али пре тога сам успео да наговорим Симовића да опозове Гавриловића из Москве, а да на његово место пошаље Станоја Симића. У Лондону сам развио био велику акцију да се што пре отвори други фронт. Написао сам један подсетник за Други фронт који сам предао Крипсу и посредним путем послао у Вашингтон Рузвелту."

По завршетку Другог светског рата, Јосип Броз Тито га именује за амбасадора нове Југославије, најпре у Паризу, па у Анкари. Остао је, као и много тога у његовом животу, неразјашњен покушај атентата на њега 1946. године. За време разлаза на релацији Москва-Београд, отворено стаје против Стаљина. Умро је 1966. године у Београду, у 85. години.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (5)

Утеривач

04.02.2018. 21:09

Каква биографија! За три живота! Невероватно!

ranko75

05.02.2018. 16:41

@Ica - Nije legao na rudu, nego je osetio pravu velicinu, i to da je onaj sto je vladao nama imao iste njegove kvalitete. Poznali su se.