ТЕ 1898. године, 19. октобра, обављена је пробна вожња на прузи Велики Бечкерек - Нови Жомбољ. Воз са локомотивом окићеном зеленим гранама кренуо је са члановима комисије у пола десет пре подне. На успутним станицама дочекивала га је раздрагана публика, а говорници су изражавали нескривено задовољство поводом отварања нове железничке линије. Воз је у четири часа по подне стигао на станицу Велики Бечкерек - обала Бегеја, кад је председник комисије др Андор Бартош, у име министра за саобраћај, дао дозволу за отварање линије.

Тако је великобечкеречки лист на мађарском језику “Торонтал” известио о отварању пруге уског колосека од 67,6 километара на мочварном, скоро непроходном банатском подручју. Ово спајање два значајна града и многобројних успутних места у некадашњој Угарској означило је почетак стварања локалне железнице. Оснивач је било акционарско друштво “Торонталска вицинална железница”, чија је мрежа за 30 година грађења током 19. и почетком 20. века достигла скоро 350 километара, омогућила друштвени и привредни развој Баната, а Лале повезала са светом.

План за изградњу најпознатије пруге уског колосека, назване мала банатска пруга и препознатљиве по “ћири”, популарном називу за воз који је саобраћао на њој, настао је 1894. Подржали су га функционери жупаније, као и племићи, а капитал у износу од 1.258.000 форинти обезбеђен је од акција. Један од првих корака приликом изградње линије била је експропријација земљишта преко којег је пруга пролазила. То је захтевало прецизно испланиране радове стручњака из Сегедина. Били су ефикасни и мајстори који су постављали шине, подизали прелазе преко пруге, зидали зграде на станицама... Тако је у рекордном року, за нешто више од годину дана, “ћира” почео да језди банатском равницом.

Према хроничарима, најзаслужнији за појављивање “ћире” су тадашњи велики жупан Јене Ронаи и Ендре Чекоњић, најмоћнији велепоседник жупаније. Главни мотив за изградњу, осим добробити становништва, био је ипак њихов лични економски интерес. Преко имања грофа Чекоњића воз је саобраћао дужином од 40 километара, а у продужетку стизао до Малог Сомбора, тј. до поседа породице Ронаи. Возови на малој прузи транспортовали су њихове житарице, брашно, кудељу, уљано семе, месо, јаја, млеко и маслац, а у Банат допремали угаљ, камење за калдрму, шљунак...

Две младе научнице, Марија Силађи и Аница Туфегџић, преокупиране завичајном историјом, а вођене носталгијом за Банатом, уз помоћ студената са новосадског Техничког факултета - Департмана за архитектуру и урбанизам, подробно су се бавиле малом банатском пругом. Репрезентативном ауторском изложбом осветлиле су њен значај, анализирале градитељство дуж пруге. Смело су чак изнеле предлог за ревитализацију трасе, која би могла да се нађе у функцији развоја туризма и поновног укључења средњег Баната у крвоток Европе!

Радници током градње мале банатске пруге Фото: Породица Киш

Истичу да је линија на малој банатској прузи за сеоског човека симболизовала везу са светом и значајно олакшавала свакодневни живот. Пруга је омогућила преношење информација, јер су возови преузели улогу поштанских кочија које су до тада, уз велики напор, саобраћале на мочварном подручју. Захваљујући томе, знатно је повећан поштански саобраћај. На станицама су постојале телеграфске службе, што је додатно убрзало размену информација.

- Поред дешавања у свакодневном животу, мала пруга је била и сведок важних историјских догађаја. Ово превозно средство транспортовало је војнике током Првог светског рата, као и становнике новооснованих села у послератном периоду. Током Другог светског рата, линија уског колосека имала је значајну улогу у превозу војника и ратних заробљеника, али и у исељавању немачког становништва са подручја Баната и насељавању нових становника из разних крајева ондашње Југославије - наводе научнице Силађи и Туфегџић, подсећајући на то да је приликом укидања пруге једно од најважнијих питања било решавање транспорта робе на овој релацији.

А до тога је дошло након златног периода пруге у педесетим годинама прошлог века. Тада су на релацији Зрењанин - Радојево (пошто је Жомбољ остао у Румунији, а некадашња Кларија, по новом Радојево, постала задња станица у нашој земљи) сабраћала четири пара путничких и чак осам теретних возова! Са сеоских њива у општинама Нова Црња и Житиште у зрењанински комбинат “Серво Михаљ” превозили су пшеницу, кукуруз, шећерну репу и друге пољопривредне производе, а у супротном смеру транспортовали вештачко ђубриво, сточну храну, грађевински материјал...

Испитивање моста на Бегеју за банатску малу пругу Фото: Историјски архив Зрењанина

Након неколико година, процењено је да железнички саобраћај више није исплатив. По тадашњим анализама, приход је био двоструко мањи од суме потребне за одржавање линије. То је објашњено развојем друмског саобраћаја, услед којег је знатно смањен путнички и робни на пружној релацији Зрењанин - Радојево. Све чешће и гласније говорило се о укидању пруге. Представници општина Зрењанин, Житиште и Нова Црња покушавали су на разне начине да спасу “ћиру”, јер је, поред сентименталне везаности, мала пруга још била веома значајна у робном саобраћају.

Није вредело. Прво је локални недељник најавио да ће банатски железнички “шпорет са шифоњерима” ускоро представљати музејску вредност. Затим је ЖТП Београд донео одлуку да се због нерентабилности, запуштених шина и локомотива, укине линија на релацији Зрењанин - Радојево. Последњи путнички воз ишао је 25. маја 1968, а теретни су саобраћали све до маја 1969. Тада су започели радови на јавном путу Зрењанин - Радојево, који раније није био погодан за робни саобраћај већег интензитета. Ускоро су демонтиране шине дуж целе линије, а недељник је јавио да је укидање мале пруге потврда “да се уништава и нестаје све што је припадало старом свету”...

Воз на Главном тргу у Великом Бечкереку Фото: Историјски архив Зрењанина


СТАНИЦА ИЗ 19. ВЕКА

ПРИЈЕМНЕ зграде железничких станица биле су типског карактера. Објекти су били инспирисани сликом “Ружичаста кућа у одмаралишту” Камила Писара. За сваку подигнуту зграду дуж целе пруге рађени су прецизни пројекти, па чак и за магацине, пећнице, бунаре и тоалете. Пројектна документација данас се чува у архиви МАВ. Код сваке зграде могу се препознати одређене законитости, као што су симетрија, хармонија и пропорција делова грађевина. Зграде су омогућавале економично путовање и рентабилност - истичу у студији Силађијева и Туфегџићева, подсећајући да је и данас највреднији објекат мале банатске пруге железничка станица у Зрењанину, чије су све просторије у функцији, као што су биле и на крају 19. века!

Главна железничка станица у Зрењанину почетком 20. века


ДО ЛЕКАРА, РОДБИНЕ, ПИЈАЦЕ И ВАШАРА

ДАНАС можда и није могуће схватити колики је значај пруга имала у свакодневном животу обичног човека. Помоћу воза, људи су једноставно стизали до лекара, родбине, продавница, пијаца, вашара у оближњим градовима. Банатско млеко и јаја стигли су до срца Европе, чак до Швајцарске и Немачке. Помоћу мале пруге, ученици и студенти путовали су до Суботице, Новог Сада, Београда. Да су га редовно одржавали, воз би могао саобраћати и данас. Робни саобраћај био би у великој мери олакшан, а овај део Баната, који је деградиран и најнеразвијенији у држави, био би много интересантнији и разноврснији. Укидање “ћире” оправдавано је фиктивним разлозима. Симпатичан воз носталгије могао би ипак да саобраћа између Жомбоља и Зрењанина - поручују Марија Силађи и Аница Туфегџић.

Гроф Ендре Чекоњић Фото: Породични албум Чекоњића


ПО ГРОФОВОЈ ЖЕЉИ

ДО ДАНАС, “ћира” је остао један од најпрепознатљивијих мотива на старим градским разгледницама и фотографијама. Главним тргом Великог Бечкерека (касније Петровграда) ишао је све до 20. новембра 1932. и у сваком погледу представљао атракцију. Београдски новинар овако је у “Банатском гласнику” 1923. писао о малој прузи која је пресецала центар града: “Парна локомотива кроз центар вароши! Веома необично. Због масе црног дима, мислим. Нехотице сам се уплашио да ће сви облаци дима упрљати трговачке изложбе на обе стране улице краља Александра, да ће пасти на брижљиво уређене тоалете нежног пола у шетњи. Уплашио сам се да ће ова нежна створења бити загушена кашљем. Међутим - ником ништа. Па, навика.” О овој прузи у “Политици” је писао и велики Милош Црњански.