ИСПОВЕСТ МОНАХИЊЕ СПЦ: Нико ме није ни попреко погледао, иако је мој деда бомбардовао Србе!

Владимир МИТРИЋ

уторак, 21. 03. 2017. у 20:00

ИСПОВЕСТ МОНАХИЊЕ СПЦ: Нико ме није ни попреко погледао, иако је мој деда бомбардовао Србе!

Фото: В.Митић

Монахиња Јована, рођена као Сибила Лер (62), Унука генерала Лера, о бремену свог порекла, духовној отаџбини и искушењу
ИАКО сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо!

Тако своју узбудљиву и чудесну животну причу, ексклузивно за "Новости", започиње Сибила Лер (62), потомак генерала Александра Лера. Рођена у угледној аристократској породици у Немачкој, сада је смерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије, у Епархији шабачкој

- Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина - каже монахиња Јована. - Као што је по истинитим речима Господњим: "Душа претежнија од тела", тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија.

Подељана осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: "Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети.

ЗАВЕШТАЊЕ У "НОВОСТИМА" РАЗГОВОР с монахињом Јованом дуго је припреман. Одлучила се да, ексклузивно, говори за наш лист, "за најомиљене народне српске новине", уз напомену да је ово једна врста њене исповести и духовног завештања. Јована каже да је овде изрекла све што је сматрала важним и потребним и да више неће говорити за медије због поштовања монашке скромности и завета.

Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео."

- Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега - прича нам мати Јована. - Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима.

Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: "Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави." Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника.

То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом...

Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: "Србија".

- Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света - прича наша саговорница. - Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније.

Мати Јована мир пронашла у манастиру

Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна "тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури". У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију.

- То је био неописив и незабораван догађај - сећа се мати Јована. - То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашле себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство.

Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде.

Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу.

- На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења - каже наша саговорница. - Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжнствено као права Српкиња.

Фото В.Митрић

Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се, прича нам моханиња, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом.

- И то је чињеница - каже мати Јованина. - Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболео на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је немачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су немачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недела.

Господ ју је, наставља мати Јована, довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила...

- Од тог пламена остао је сада само један слабачак пламичак, ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрешења немачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вечна и непролазна небеска блага - говори мати Јована.

- Свакодневно благодарим Господу на том великом дару, и српским светитељима и просветитељима - Светом Сави и Светом владици Николају, чији ме светли примери и дела воде и руководе у моме духовном животу у православљу.


ГЕНЕРАЛ АЛЕКСАНДАР ЛЕР ПО ОЦУ НЕМАЦ, ПО МАЈЦИ ПРАВОСЛАВАЦ

СТРЕЉАН 1947. У БЕОГРАДУ

Фото Бундес архив

АЛЕКСАНДАР Лер, кога су звали Саша, рођен је 20. маја 1885. у месту Турн Северин. По оцу је био Немац, а по мајци православац. Одлично је говорио руски, српски, румунски и мађарски језик. Средњу школу похађао је у Панчеву.

У Првом светском рату учествује на страни Аустрије и командује аустроугарским батаљоном у борбама против Срба. Рањаван је два пута. Једно време је био командант 85. пешадијског пука стационираног у Вишеграду. Чин мајора је добио на крају Првог светског рата.

Након рата, активно усавршава своја војничка знања. У чин потпуковника је унапређен 1921, а у чин пуковника 1928. Генерал-мајор постаје 1934. Један је од тројице бивших аустријских официра (поред Ерхарда Рауса и Лотара Рендулића) који су унапређени у чин генерал-пуковника немачког Вермахта. Током Другог светског рата је био командант 4. ваздухопловне флоте која је бомбардовала Варшаву и Београд. Учествовао је у борбама за Крит и на Источном фронту, пре него што је 1942. постављен за команданта Југоистока. Творац је планова операција "Вајс" и "Шварц". Командовао је Групом армија Е при повлачењу од Грчке кроз Југославију. Заробљен је маја 1945. За ратне злочине осуђен је 1947. на смрт.

Стрељан је 26. фебруара исте године у Београду.


ВЛАДИКА ЛАВРЕНТИЈЕ

Фото В.Митрић

Већ тридесетак година живим у Србији, у својој духовној отаџбини у српском манастиру Соко - каже мати Јована. - Служим Господу и прислужујем, у оквиру својих физичких и духовних моћи, свом духовном оцу владици Лаврентију (на слици). Срела сам велики број свештеника и духовних пастира широм света. Желим да посведочим да је владика по својој доброти и племенитости своје хришћанске душе неупоредив. Уверена сам да је он најугледнији и најомиљенији владика у целом хришћанском свету.


НЕМЦИ ЦЕНЕ СРБЕ, АЛИ ИХ НЕ ВОЛЕ

ЈОВАНА, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена.

- Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани... Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (41)

Nidža

22.03.2017. 06:23

@Момо - Mnogo lepih primera ima o Srpskom narodu,malo ih ističemo. Bog Vas blagoslovio Mati Jovana.

Тоне

21.03.2017. 21:27

Драга Мати, ако Бог да, Ваш пламичак ће надвладати оно што је било раније. Благо нама што Вас имамо! Исплаках се вечерас...

Šumadinac73

21.03.2017. 21:39

Поштована, желим Вам свако добро од господа! Жива била!

Bojan

22.03.2017. 00:47

Imao sam priliku da lično upoznam monahinju Jovanu i učestvujem u njenom lečenju tokom kratkog boravka u bolnici.Vedar prijateljski topao i pokajnički pogled iz njenih očiju izuzetno je bio primetan.Draga sestro neka vas Bog poživi s nama, amin :)

Vidovdan

22.03.2017. 00:52

Ovaj dan bese praznik za moju dusu. Hvala Novostima. Hvala Ti Bogom blagoslovena mati Jovana. Divim se promislima koje ste izgovorili u nadi da cete poceti spisateljstvom se baviti.

ja to tako

22.03.2017. 02:12

Ovo je pravi primer koliko je gen od babe pravoslavne vere a kojoj ime ne pomenuste preovladao kod unuke, ipak je ona nasa bez obzira ko joj je bio deda, otac, majka, srpski geni su to, svako dobro srpkinjo

nije Srpkinja

22.03.2017. 17:39

@ja to tako - Po osnovu verskog prava svoje majke Ler je pripadao pravoslavnoj istočnoj crkvi, Lerova majka bila je Katerina Hajman, ćerka ruskog vojnog lekara dr Mihaila Aleksandroviča Hajmana iz Odese. Lerov otac, Fridrih Johan Ler učestvovao je u rusko-turskom ratu kao drugi kapetan na jednom sanitetskom brodu u Crnom moru upoznao je bolničarku Katerinu Hajman. Posle rata su se venčali 1879. i otišli u rumunski Turnu Severin. Imali su 3 sina. Sudeći po prezimenu, Katerina Hajman je (Heimann) bila Nemica.

Lupatorima

12.04.2017. 12:22

@ja to tako - Majka ALexandra Löhra (Lora) mu je bila JEVREJKA, a ne pravoslavna! Sta je vama!?!?

Рада

03.05.2019. 14:54

@ja to tako - Има и Јевреја православних, не пуно али има. Један од њих је Енрико Јосиф, човек велике љубави према Србима, нека му Бог подари рајска насеља.

Mirjana2

22.03.2017. 06:30

Sam Gospod Bog te poslao da ispricas istinu! Pre par meseci citala sam o nemcu koji je bio na Kosovu ,kao vojnik-mirovnjak, I da je prihvatio nasu veru,ime I slavi slavu! Neka Vas dragi Bog cuva!!!

I ovi današnji vole

22.03.2017. 07:14

ove što su nas bombardovali i s njima se druže. A Srbi, k'o Srbi... zanima me samo šta bi rekli da se neka Srpkinja "zaredila" i otišla da živi u Vukovar...

Nikola

22.03.2017. 13:27

@I ovi današnji vole - Мени су одбили два коментара заредом у којима критикујем што се дружимо са куртом и муртом који су сејали смрт по овој напаћеној земљи, и подсећам на то да ће Немац увек бити Немац, нарочито према Словенима. Знам и ја да данашње генерације нису ни за шта криве, али, ипак, све је то једна ружна и бедна слика! Мислим, с наше стране, не њихове, они су испали господа пар екселанс, ем нас толико малтретирали и убијали, ем им ми сад наздрављамо и молимо се Богу за њих.

Petronije Arbitar

22.03.2017. 15:20

@I ovi današnji vole - Nikola, ništa niste razumeli! Nema ovde prostora za udubljivanje u podatke, zato ću Vas podsetiti na samo dve činjenice: rat su zajednički započeli Hitler i Staljin (koji su bili u paktu) komadanjem Poljske, i druga koju ako ne verujete proverite, da su mnogo više zla Srbima nanela "braća" (uz svesrdnu podršku komunista!) nego sami Nemci! Jesu im to omogućili, ili istorijske okolnosti, ali to zlo u "braći" sigurno bi eskaliralo i bez Nemaca. Kad se molim, molim se za Ljude a ne za Nemce itd.

Vesna

22.03.2017. 08:53

Manastir Soko je delic raja ,bila sam nekoliko puta i tamo nalazila mir kakav je tesko osetiti na drugim mestima .Neka monahinja Jovana pozivi jos dugo dugo

Petronije Arbitar

22.03.2017. 09:20

Uzvišena Mati Jovana, Tvoje reči su melem za dušu i naročito treba da ih pročitaju i upamte svi oni u Srbiji koji i danas opravdavaju komunističke zločine nad vojvođanskim Nemcima na kraju rata, pretežno ženama, decom i starcima, govoreći: "To su i zaslužili!" U isto vreme u Nemačkoj, preživeli zarobljenici, među kojima je bio i moj otac, milovali su nemačku decu po kosi, na čega sam veoma ponosan. U isto vreme stidim se svih ovde koji komunističke zločine pripisuju Srbima.

(Ne)Pravda

20.05.2019. 18:40

@Petronije Arbitar - Sta je sa chetnichkim zlocinima za vrijeme 2. Svjetskog rata, ja koliko se sjecam chetnici su maltretirali i srpski narod izmedju ostalog, a najvise komunista je dala Srbija, pa tek onda Bosna i sve ostale clanice bivse nam drzave! Ne pravdam komuniste ali molim te nemoj da govoris kako Srbi nisu imali nista sa komunizmom!

vitez

10.05.2019. 16:21

@Баба Наста - A, zašto odmah na poklpnjenje, ona je tu zbog sebe. Poštovati da.

Dragan

22.03.2017. 11:56

Nijesi ti nista kriva sestro Jovana ,ali tvoj narod (njemacki)je jos prije Hitlera oznacio da sloveni treba da se svedu na malobrojnu zajednicu.Politika 100 za jednog je vazila svuda kako na Balkanu ,tako i na ruskom frontu.I danas se ta polkitika vodi ,doduse perfidno ,ali se sprovodi !!!

Rođo

02.08.2019. 17:57

@Milan - 1885 do 1947..Koliko je godina..A neka he mao on djete samo 20. godina saro mogla je da bude unuka..Jer 20.godina staro djete znaci on je imao 42 godine ..a vjerovatno je imao pre četrdesetih godina djecu

Мићо Којић

30.04.2017. 07:29

Сестру Субилу смо упознали прије много година као искушеницу у Химелстиру. О великим празницима наше жене су јој помагале у кухињи и другим пословима. Памте је и помињу као веома вриједну и савјесну. Све што је рекла о Владици Лаврентију је ноторна истина. Више је учинио за "имиџ" Срба у свијету од наших бројних дипломата...

Ivko

10.07.2018. 13:18

Ovo na kraju govori o tome kakav je to u stvari narod: jedne ne voli, druge prezire a trecih se plasi. Imaju li Nemci i poneko ljudsko osecanje? Ili su arogantni gadovi koji i treba da se oplemenjuju po srpskim i ostalim pravoslavnim manastirima kako bi dobili ljudsko oblicije?

СЕНОВИЋ

27.12.2018. 06:10

Ускоро ће Немци презирати сами себе, а онда неће моћи ни да сечрезиру јер ће бити тамнопути.

Nikola

27.12.2018. 18:25

Уживала сам уз по коју сузу у овој исповести монахиње Јоване! Дивно је и истинито све што је рекла о свемум , поготову о нама Србима, нашим страдањима и мукама које су нам други наносили. Дивно је и истинито све што прича о нашој гостољубивости, нашој словенској души, нашој узвишеној вери и традицији.

Рада

03.05.2019. 15:00

Хвала пуно на предивној причи. Хвала мати Јована на љубави. Једино што Павле Јуришић Штурм није био Немац већ Лужички Србин, али су они тамо ионако готово германизовани и вероватно у таквом окружењу да и има и неког Немца међу својим прецима.

Zoran

30.06.2019. 17:03

Do kada cemo da se hranimo lazima da nas neko postuje? Ne znam samo na temelju cega, sta smo mi to postigli sta je vredno spomena? Pamet u glavu, to nam je jedini spas, a ne gradnja mitova u nedogled. Knjiga i znanje nas jedino mogu spasiti. Ako mogu da probiju kroz tminu pevaljki, polusveta i lazova koji nas truju.

sandrica

24.08.2019. 17:06

Мене гледају попреко због партизана иначе смо народ који више поштује непријатеље. Слажем се да жена није крива шта она има с тим што било некад давно. То су примитивне свести