У МЕМОРАНДУМУ САНУ, који је ових дана поново, после тридесет година, у жижи наше јавности, на једном месту пише да је српском народу наметнуто осећање историјске кривице тврдњама да је он имао економски привилегован положај између два рата и да је неопходно скинути ту хипотеку. Академици су надаље, у анализи стања у тадашњој Југославији, поред осталог написали и да је порицана српска ослободилачка историја и допринос у стварању заједничке државе јужних Словена.

Ови ставови, у каснијим нападима на Меморандум, узимали су се као доказ замагљеног погледа српских интелектуалаца и њиховог уживљавања у улогу жртве историјске неправде. Напад државног и партијског врха, из посттитоистичког периода, огрезлог у догматизам и склоног обилном коришћењу медијско-полицијског апарата, на "оклеветани папир" српских академика, није имао милости. Меморандуму и његовим закључцима супротстављало се са становишта догми комунизма и радничког самоуправљања.

Таквом стању свести треће генерације "Титовог руководства" у много чему су допринеле и званичне оцене српске и југословенске историографије. Још пре, а нарочито после Другог светског рата, када је на сцену ступила Комунистичка партија, сам чин стварања Југославије није осуђиван, али је зато осуђивано вођство српске државе. Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца третирано је као обичан "политички манифест", а никако као државноправни акт. Тумачено је да је то "победа српске буржоазије и остварење њених експанзионистичких тежњи".

СТИДЉИВО и готово неприметно, помињана је улога Србије у стварању Југославије. Већина партијских историчара заслуге за настанак нове државе приписивала је великим силама Антанте. Тек пред распад режима, успостављеног 1945. године, почеле су да се појављују студије о томе да је југословенска држава настала пре свега кроз отпор и борбу, а не у кабинетима великих сила.

На сличан начин третиран је готово сав српски народ у складу са наведеном констатацијом из Меморандума да је имао економски привилегован положај између два рата. Да ли је било баш тако. Опљачкана до голе коже, и сва у ранама, Србија је с великим надама ушла у нову државу, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, после 1918. године долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији. Да овде није никаква реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација "Наша домаћа привреда", објављена 1929. године. Аутори ове студије, инжењер Новак Поповић и др Душан Мишић износе крајње занимљиве податке. У Хрватској и Словенији 1910. године било је око деведесетак индустријских предузећа са више од 50 запослених радника, а 1929. - пет пута више. На крају треће деценије прошлог века Словенија је била много развијенија од Хрватске и Славоније. Србија, нажалост, није могла с њом ни у ком случају да се пореди.

У индустрију у Љубљани се увек више улагало

Словенија и Хрватска су у време Аустроугарске биле неразвијене и имале су апсолутно подређену улогу у односу на аустријску и чешку индустрију. Захваљујући оснивању Краљевине СХС, и заштитним царинским зидом створени су сви услови за нагли успон предузећа у тим крајевима. За тих десетак година српска индустрија је обновљена за свега 40 одсто у односу за 1910. годину.

ДО НЕМАЧКЕ окупације 1941. године, улагања у индустријска предузећа у Србији нису се нешто битније поправила. Индустријски раст је био нешто већи него првих година по завршетку великог рата, али статистички подаци неумољиво говоре да је на хиљаду становника у Србији, до 1941. улагано у индустрији 247.000 ондашњих динара (у Словенији - 697.000). Економисти који су се бавили овим проблемом дошли су до података да се Словенија у Краљевини СХС и потом у Краљевини Југославији развијала 2,8 пута брже од Србије, а 1,9 пута брже од Хрватске.

У Србији су највише напредовале две гране - рударство и топионичка индустрија. Међутим, оне су 90 одсто биле у власништву страног капитала, који је "колонијалним методама" експлоатисао све што је могао.

Листајући статистичке податке из тих година, може да се уочи и један крајње занимљив податак који илуструје економске неприлике у Србији и њен подређен положај у заједничкој држави између два светска рата. До 1930. године, у Србији је отишло на добош или у стечај, како бисмо то данас рекли, 3.045 фирми, у Хрватској и Славонији само 472, а у Словенији и Далмацији 436.

Сељаци из околине Београда на пијачном дану

За тренутак вратимо време уназад, на прву деценију двадесетог века, до избијања Великог рата. Поред аустроугарског упињања из петних жила да се спречи или успори привредни развој Србије, нарочито индустрије, десило се нешто сасвим друго. У том периоду основано је 347 нових индустријских предузећа, са четири фабрике великог капацитета. Отворено је 55 рудника угља и метала, многе занатске радионице развиле су се до степена фабрика и изграђени су километри и километри нових железничких пруга.

ЗАБЕЛЕЖЕН је финансијски процват: на крају 1911. године, новчани заводи у Србији имали су преко 250 милиона динара уплаћеног акционог капитала. Те исте године, у индустријска предузећа било је уложено 115 милиона, а претходне 82 милиона динара. Вредност индустријских производа била је 142 милиона, што је био огроман раст у односу на 1910. када је износила 74 милиона динара.

У Уставотворној скупштини, на редовном заседању, 31. маја и 1. јуна 1921. године Живота Милојковић, иначе посланик Комунистичке партије, изнео је податак да је Србија у заједничку државу ушла без три петине свог народног богатства.

И српски сељак је после 1918. био препуштен самом себи, као мало када у својој историји. Држава нија стала уз њега, како је то било некад у српској држави, кад су доношени врло радикални закони, непознати у тадашњој Европи. Сељак и његова имовина били су заштићени "да им се због дугова не може одузети кућа, окућница и пет хвати земље".

У време окупације Србије нанете су непроцењиве штете пољопривреди. Одвучене вршалице, плугови и остале пољопривредне справе коштале су у то доба преко милијарде златних динара.

Уобичајена слика у Београду у новој држави

УНИШТАВАН је и сточни фонд. Рачунице показују да је из Србије отето 700.000 говеда и толико коња, три милиона оваца и коза, 800.000 свиња, милиони комада живине.

На споменутој Уставотворној скупштини речено је да је Србија у тој мери опљачкана да се у многим селима морало прећи на орање дрвеним ралицама...

ПО повратку из рата већина сељака је затекла разорена огњишта. Задуживање је био једини начин да се то обнови. И десет година после рата просечан српски сељак је буквално грцао у дуговима. Били су принуђени да плаћају врло високе камате 20, 30, па чак и 50 одсто. А српског сељака који је искрварио у ратовима притисла је сиротиња и његово задужење било је знатно веће него сељака из других крајева Југославије.

Потпуно је била другачија слика на северу земље. Сељаци у Словенији и Хрватској пролазе много боље. По формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца укинуто је 369 велепоседа са 592.000 хектара обрадиве површине, који су већином припадали Аустријанцима и Мађарима. Дојучерашњи најамници, а коју деценију раније кметови, тако су постали власници земље коју су обрађивали.

Српска војска у Загребу 1918

ЦЕО ОПАНАК БИЛА ЈЕ ПРАВА РЕТКОСТ

ВЕЛИМИР Бајкић, водећи економиста из тог времена,професор на Београдском универзитету, 1928. пише о поразном стању на српском селу:

- Ко је посматрао масе сељака о пазарним данима у Шапцу, Смедереву, Пожаревцу, Градишту и другим варошима најбогатијих крајева Србије пре рата тај је могао да констатује, да (после 1918) на хиљаду сељака један има читаво одело; код осталих је закрпљено, често са сто закрпа. Цео опанак је такође била реткост. Лети сељак иде у гаћама и кошуљи бос; мало фали па да се појави го као Црнац из Централне Африке. Било је и таквих, чије су гаће и кошуље биле толико поцепане, да су били полунаги. Стању одела и обуће одговарао је и цео ниво живота србијанског сељака... - записао је Бајкић.

Иначе, по попису из 1931. године, само 2,5 одсто газдинстава у Србији имало је имања већа од 20 хектара. Газдинстава са преко 100 хектара било је само 159.