Војвођанске приче: Смрт за оног ко посече дуд

Јелена ЈОВАНОВИЋ

петак, 05. 08. 2016. у 18:00

Војвођанске приче: Смрт за оног ко посече дуд

Преостали дудови на путу Вешац - Бела Црква

Столетна стабла сведоче о свиларству, пре двa века главној привредној грани. Немци досељеници хранили свилене бубе дудовима и од њихових чаура, кокона, правили сирову свилу. Дрвеће чувано ко “очи у глави”

СТАРИ Вршчани причају да је Марија Терезија, последња владарка Хабзбуршке династије, пре два и по века донела наредбу да млади супружници из Вршца одмах по склапању брака, као симбол вечне љубави, засаде по два бела дуда на путу, који повезује тај град са Белом Црквом, и да тако допринесу развоју свиларства. Јер, управо том делатношћу је желела материјално да унапреди своје јужне провинције, које су се показале подесним за садњу овог дрвећа, чије лишће представља једину храну свилених буба.

Ти столетни дудови на белоцркванском путу и данас подсећају на то да је свиларство у Вршцу некада била главна привредна грана - важнија чак и од виноградарства, по ком је тај крај одувек био познат. Старих свиларских завода више нема, као ни неколико хиљада хектара белих дудова, који су били посађени широм вршачког дистрикта. Остало је само неколико фотографија из тог времена и детаљни записи историчара Вршца Феликса Милекера, које досад нико није засебно истраживао.

Милекер је у својој “Повесници слободне краљеве вароши - Вршца” записао да су Немци, који су се почетком 18. века доселили из околине Рајне, први у Банату бавили свиларством. Почев од 1728. године, свуда где је било “суво и мршаво земљиште” садили су беле дудове и од чаура свилених буба, које се хране дудовим лишћем, правили сирову свилу. Колико им је свиларство било значајно, говори и чињеница да је тадашњи гроф Мерци смрћу казнио сваког ко би се усудио да направи било какву штету расадима. Сви су морали брижљиво да пазе на њих.

Међутим, несумњиво је да је Марија Терезија најзаслужнија што је Вршац својевремено био централно место за сакупљање кокона (чауре свилене бубе из које се извлаче свилене нити) и откупна станица за сирове чауре.

* Жене размотавају свилу у државној свилари, близу данашње Железничке станице

- Здање немачке гостионице “Златни јелен” удешена је за свиларство 1751. године. С почетка ту беше нека Талијанка, која је надзирала размотавање кокона, а доцније је за надзиратељку намештена Немица Ридл, која је од Терезије добијала три форинте месечно, као награду што бесплатно подучава девојке размотавању свиле - записао је Милекер.

Чувена владарка је затим наредила и да се у близини Владичанског двора сагради здање са шест пећи, више соба и неопходним прибором за израду свиле. Уз помоћ државе, која се обавезала да откупљује сирову свилу, ова грана привреде се толико развила да су свиларе редом ницале у данашњој улици Милана Тепића. Затим су се отварали и бројни приватни заводи.

Није било породице која се тада није бавила бар неким делом свиларске производње. Становници су од државе бесплатно добијали јаја свилене бубе, а постојао је чак и пропис да око сваке куће мора бити посађено до 20 белих дудова. Међутим, упркос развијеном свиларству, Вршац није имао фабрике за производњу свиле, већ само фабрике за њено сукање. Тек почетком 19. века у државном заводу је почела да се преде свила, па су кокони из већег дела јужне Угарске доношени у Вршац на израду.

ШПАНСКИ ПЛЕМИЋ ОСТАВИО ПЕЧАТ БАРОНУ

Карлу Дијезу де Ауксу, пореклом из старе шпанске племићке породице, која је из привржености према Хабзбурзима прешла у Аустрију, од 1778. до 1790. била је поверена производња свиле у Вршцу. Он је унео новине у ту делатност и подигао је на виши ниво. По налогу “од горе”, саградио је нову свилару изван града, уз поток Месић, близу данашње железничке станице, и око ње подигао велику дудару. Раднике је чак слао у Стари Будим, у тамошњу краљевску свилару, да боље изуче како се свила преде. Они су затим подучавали остале раднике овој вештини.

- Најцењенији у том послу био је познати апотекар Јозеф Херцог, оснивач Апотеке на степеницама, иначе, најстарије апотеке у Вршцу. Производи његовог завода за свилу су добијали највиша одликовања од Угарске, Аустрије и Француске, а у неким списима се помиње да је његова удовица Ева 1851. на изложби у Лондону добила златну медаљу за сирову свилу - каже нам Љиљана Бакић, кустос Градског музеја.

Међутим, баш у тренутку када је свиларство доживљавало највећи процват, тој привредној грани у Вршцу дошао је крај. Изградњом државног пута, порасла је продаја и извоз вина, па су се мештани због боље зараде фокусирали на виноградарство. Дударе широм вршачког атара напуштене су око 1855. године, а дудови повађени. Покрчене су чак и дударе на Гудуричком путу, где је деценију раније посађено 2.040 младих дудова на површини од 29 ланаца.

Тако је једна ера отишла у заборав. Масовном вађењу одолели су само дудови на белоцркванском путу. Само што сада, уместо хране за свилене бубе, представљају ветрозаштитни појас у дужини од петнаестак километара.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

BACVANIN

05.08.2016. 21:47

Kada vise nije bilo interesa za gajenje svilene bube,od zrelih dudinja pravila se cuvena rakija dudovaca.Secam da sam kao decak morao rano da ustanem da sa dedom ocem sestrama idemo na tresenje dudova.Otac se verao po granama,imao je dugacku motku i sa njom tresao grane.Mi deca drzali smo ponjavu u koju su padali lepi beli slatki plodovi duda.Prvo tresenje moralo je da zadovolji nas decu da se najedemo.Aleja dudova bili je dugacka od sela do sela,a izmedju njih put sirok 24.m.obrastao sa travom.