НЕПОЗНАТА прича о судбини задужбине краља Петра Првог Карађорђевића и владарске резиденције његовог сина Александра на Опленцу крије тајну историју Србије и Југославије. Многи важни догађаји у овом комплексу још увек су мало познати људима из спољног света.

На шумовитом седластом узвишењу изнад Тополе српски краљ Петар Први саградио је малу вилу и из ње надзирао зидање задужбинске цркве. Александар, први краљ Југославије, амбициозно је проширио пројекат и направио резиденцијални комплекс. Прва је 1926. завршена вила краљице Марије, затим 1930. вила краља Александра, а 1934. је направљен и Задужбински дом - хотел за ходочаснике, јер је Опленац био замишљен као центар култа династије Карађорђевић.

Први југословенски монарх није доживео да их види, јер је исте године убијен. Тад у опленачку сагу улази Херман Геринг, Хитлерова десна рука, који је касније препознат као сива еминенција атентата у Марсеју. Као немачки представник на сахрани краља он се сликао у његовој вили уз икону Тајне вечере, коју је 1924. Александар добио из Јерусалима. Геринг је за њом жудео исто колико и Хитлер, који је веровао у натприродну моћ овог уметничког дела. Током рата Немци су је украли, али су је после капитулације српски ознаши пронашли на црном тржишту и вратили. На Опленцу су се због ње озбиљно сукобили Александар Ранковић и Јосип Броз Тито, о чему је сведочанство оставио у свом дневнику Радојица Рака Ивановић, први начелник Озне за Срез опленачки. Он је био присутан кад је Броз на Опленцу узимао уметничка дела за своју резиденцију.

- Кад је дошао до иконе у седефу рекао је да је изузетна и да би и она требала да буде у његовој резиденцији. На то му је друг Ранковић рекао: "Друже Маршале, ми смо је тешком муком донели из иностранства и сматрам да она припада овде". На то га је Тито погледао и додао: "Па добро, нека буде, Леко, по твоме". То је Тито рекао некако чудно и с дозом љутине - бележи Ивановић.

Павле Миликић


Ексклузивно за "Новости" о том најтајанственијем, послератном делу опленачке историје говорио је Павле Миликић, дугогодишњи управник владарског комплекса за комунистички државни врх.

- Влада Народне Републике Србије 1946. је одлучила да се Опленац генерално уреди. У вези пројекта и свих радова ангажован је познати архитекта Минић, бивши власник хотела "Мажестик" - казује Миликић.

Опленац је подељен на угоститељско-репрезентативно одмаралиште Председништва Владе Народне Републике Србије и Државно пољопривредно добро Председништва Владе Народне Републике Србије. Наређено је да се радови на угоститељском делу Опленца обаве у што краћем року. Доведено је мноштво врхунских занатлија и радника из предузећа.

- Затим је из Београда почео да стиже наручени и урађени намештај, пажљиво пакован и још пажљивије распакован. Постављани су стилски лустери усаглашени с намештајем, кристални, од кованог гвожђа, барокни. Свако место је укусно украшено неким стилским украсним предметом: сребрним или месинганим чирацима, пепељарама, вазама, ретким примерцима од сребра, сликама познатих сликара - наводи Миликић.

Најлуксузније је била опремљена Главна, некадашња Краљева вила, где су одседали највиши функционери.

- Поред стилских кревета, комода, салонских гарнитура, удобних фотеља и полуфотеља, отомана, допремљени су и федер мадраци, јоргани од свиленог броката пуњени финим паперјем, јастуци од паперја, постељина од белог дамаста. Угоститељски инвентар, порцелан, кристал набављен је према спецификацији у Чехословачкој - сећа се Миликић.

Радови на Опленцу су завршени већ 1947. и у виле су почели да долазе одабрани кадрови с посебним пропусницама.

- Често су долазили Милован Ђилас, Добрица Ђосић, Радован Зоговић, Петар Лубарда. Тенис су ту редовно играли Коча Поповић, Мијалко Тодоровић, Благоје Нешковић - казује Миликић.

У децембру 1947. на Опленцу је одржана историјска конференција Информбироа европских комунистичких партија, која је означила почетак отвореног пропагандног Хладног рата за дестабилизацију Запада преко комунистичких партија Француске и Италије.

- Представници европских комунистичких партија су неколико дана били на Опленцу. Видео сам да се дешава нешто крупно кад сам чуо вести Радио Лондона: "Негде у околини планине Рудник одржава се конференција Информбироа..." - сећа се Миликић.

Већ следеће 1948. године долази до сукоба Тито - Стаљин, а Опленац, тајни државни центар, припрема се за евентуалну совјетску инвазију. Истовремено се уређују и Бриони, јер су много ближе Западу у случају потребе за бежањем.

Унутрашњост виле на Опленцу

- Од новембра 1949. па до маја 1950. грађена су тајна склоништа. После резолуције Информбироа особље и полицијско обезбеђење је уклоњено и замењено војском. Био сам проверен кадар, тако да су ме оставили и био сам очевидац изградње склоништа за државни врх - каже Миликић.

Саговорник "Новости" тврди да није обишао све подземне објекте "јер је било опасно сувише знати".

- Данас су познати споредни улази два склоништа, а треће, које је било највеће и причало се да је било намењено Титу, и даље је запечаћено. Одлазио сам у Генералштаб да им предложим да се овај објекат отвори и постане туристичка атракција, али они у евиденцији уопште немају забележено његово постојање - каже Миликић.

ГЕНЕРАЛСКА КРАЂА

КРЦУНОВИ и Ранковићеви српски полицајци сукобљавали су се с агентима војне службе које су слали хрватски кадрови да пљачкају Опленац. Тако је у задужбину краља Петра дошао лично генерал Отмар Креачић, начелник Главне политичке управе ЈНА, и успео да однесе 15 пуковских застава српске војске, које Аустроугари нису никад могли да заробе у Великом рату. Покрадено је и више од 100 златних и сребрних венаца које су светски државници послали на сахрану краља Александра.

Јосип Броз са Александром Ранковићем (лево)

ЈОСИП БРОЗ ТРАЖИО ЗЛАТО

НАЧЕЛНИК Озне за Срез опленачки Радојица Рака Ивановић бележи да је током прве посете Опленцу Тита интересовало да ли на Опленцу има злата и других драгоцености.

- Тито је изнео да је земља опустошена и да је све што може да се користи за њену обнову врло значајно, укључујући и злато и друге драгоцености, па се то мора односити и на династију Карађорђевића и њено богатство. На то је друг Лека (Ранковић) рекао да историја српског народа мора да се поштује као и историја других народа и да се сва историјска блага морају једнако третирати - записао је Ивановић.

Ова драгоцена сведочанства у књизи "Опленац, непозната историја" сабрао је Игор Петровић.