Елегија о граду у који нема повратка

ГРАЧАЦ се и даље налази на 158. километру државног пута Сплит - Загреб, али одавно више не важи за српску варош. И даље је овај лички градић највећа општина у Хрватској, али у њој живи само између осам и девет хиљада људи. Грачац је још 1996. проглашен за подручје од "посебне државне скрби" Загреба, а када су хрватски новинари недавно дошли да виде како се држава "скрби" о подручју, констатовали су да људи овде, повратници и хрватски Босанци који су дошли после одласка Срба, у просеку месечно располажу са по 10 долара. Месечни "опћински прорачун за све ове људе раван је месечној заради директора Ине".

Није Миле Совиљ у "свом Грачацу" писао о овом данашњем граду. Он је писао о оном какав је некада био, док су радиле фирме, док су људи гледали фудбал, док су се у градским кафанама причале приче о успешним Личанима који су из недођије отишли и у свету постајали значајни. На промоцији књиге у Удружењу мирнодопских и ратних војних инвалида окупио је значајна "имена" да "допуне" његову сетну хронику.

Најпознатији рок новинар са ових простора Пеца Поповића причао је да га с Ликом и родним селом предака Тупалама не повезује само то што је прошле зиме "дао ДНК" да се утврди да ли посмртни остаци побијених у "Олуји" припадају његовим Поповићима.

- Петар Поповић Пит, из чувене песме Џонија Штулића "Пит и то је Америка", у ствари је мој деда Петар - причао је Пеца. - Он је између два рата отишао у Бостон, па у Питсбург, али није издржао више од годину и по. Вратио се због љубави према мојој баки Ђуји, а из далеког света у дрвеном коферу донео је само бело одело за свадбу. Парадирао је тако мој деда у белом оделу и у возу за Загреб, и онако неписмен, наопако је читао новине, а када су га господа у купеу упозорили да је обрнуо листове, узвратио им је: "Лако је новине читати како треба. Пробајте наопачке."

Саво Штрбац, или Саво Веритас, како га зову његови Крајишници, наступио је као лички зет, али и као човек кога је ратни ужас 1990. први пут дотакао баш на овом подручју.

- Хтело је да прва жртва у овом рату падне негде у августу 1990. изнад Обровца. То је био Горан Алавања, српски полицајац, а ја сам позван од стране локалних Срба да помогнем као адвокат - причао је Саво. - После сам се у Лици 1993. на Малом Алану први пут сусрео с хрватским ритуалним убиствима када су, због издаје Унпрофора, масакрирали 22 Крајишника војника. Најстрашније призоре зверски мучених и ликивдираних људи видео сам баш у Лици, у Дивоселу, Медачком џепу. Из Грачаца је током задњег рата погинуло њих 261, а укупно у општини 418.

Међутим, није Совиљ, сем у једној полуреченици, писао о рату 1991-1995. Направио је књигу о миру у граду у који данас нико не жели да се врати. Писао је, рецимо, о фудбалу ФК Братство и Велебит који "терају лопту" од 1924.