Елегија о граду у који нема повратка

Драган Вујичић

12. 06. 2016. у 08:34

Елегија о граду у који нема повратка
Представљена књига "Мој Грачац" Милета Совиља, некадашњег новинара "Новости", о завичају којИ је морао да напусти. Како бележи хрватска штампа, тамо људи живе од десетак долара

ГРАЧАЦ се и даље налази на 158. километру државног пута Сплит - Загреб, али одавно више не важи за српску варош. И даље је овај лички градић највећа општина у Хрватској, али у њој живи само између осам и девет хиљада људи. Грачац је још 1996. проглашен за подручје од "посебне државне скрби" Загреба, а када су хрватски новинари недавно дошли да виде како се држава "скрби" о подручју, констатовали су да људи овде, повратници и хрватски Босанци који су дошли после одласка Срба, у просеку месечно располажу са по 10 долара. Месечни "опћински прорачун за све ове људе раван је месечној заради директора Ине".

Није Миле Совиљ у "свом Грачацу" писао о овом данашњем граду. Он је писао о оном какав је некада био, док су радиле фирме, док су људи гледали фудбал, док су се у градским кафанама причале приче о успешним Личанима који су из недођије отишли и у свету постајали значајни. На промоцији књиге у Удружењу мирнодопских и ратних војних инвалида окупио је значајна "имена" да "допуне" његову сетну хронику.

Најпознатији рок новинар са ових простора Пеца Поповића причао је да га с Ликом и родним селом предака Тупалама не повезује само то што је прошле зиме "дао ДНК" да се утврди да ли посмртни остаци побијених у "Олуји" припадају његовим Поповићима.

- Петар Поповић Пит, из чувене песме Џонија Штулића "Пит и то је Америка", у ствари је мој деда Петар - причао је Пеца. - Он је између два рата отишао у Бостон, па у Питсбург, али није издржао више од годину и по. Вратио се због љубави према мојој баки Ђуји, а из далеког света у дрвеном коферу донео је само бело одело за свадбу. Парадирао је тако мој деда у белом оделу и у возу за Загреб, и онако неписмен, наопако је читао новине, а када су га господа у купеу упозорили да је обрнуо листове, узвратио им је: "Лако је новине читати како треба. Пробајте наопачке."

СЕТА, НЕ ОСВЕТА

МИЛЕ Совиљ био је сведок у контратужби Србије према Хрватској за геноцид у поступку суђења у Хагу. У његовом селу Кијани 1995. хрватске трупе убиле су свих 14 мештана који су послушали савет Туђмана да се "не склањају". Међу убијенима били су и Милетов отац Владо и још троје најближих сродника.

- Мог оца и друге убио је Рајко Кричковић, Србин у редовима Хрватске војске, који је пореклом из нашег краја - причао је Миле. - Ваљда да би се доказао. Спалио нам је кућу и у њој моју рођаку. После су га "издали" његови, па је покренут поступак у Загребу. Суд је одбацио тужбу, не верујући хрватским сведоцима. Али ово је књига сете, није књига освете.

Саво Штрбац, или Саво Веритас, како га зову његови Крајишници, наступио је као лички зет, али и као човек кога је ратни ужас 1990. први пут дотакао баш на овом подручју.

- Хтело је да прва жртва у овом рату падне негде у августу 1990. изнад Обровца. То је био Горан Алавања, српски полицајац, а ја сам позван од стране локалних Срба да помогнем као адвокат - причао је Саво. - После сам се у Лици 1993. на Малом Алану први пут сусрео с хрватским ритуалним убиствима када су, због издаје Унпрофора, масакрирали 22 Крајишника војника. Најстрашније призоре зверски мучених и ликивдираних људи видео сам баш у Лици, у Дивоселу, Медачком џепу. Из Грачаца је током задњег рата погинуло њих 261, а укупно у општини 418.

Међутим, није Совиљ, сем у једној полуреченици, писао о рату 1991-1995. Направио је књигу о миру у граду у који данас нико не жели да се врати. Писао је, рецимо, о фудбалу ФК Братство и Велебит који "терају лопту" од 1924.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације