Српски инжењер понео у вечност део родног Липова

Милена МАРКОВИЋ

18. 02. 2016. у 08:39

Српски инжењер понео у вечност део родног Липова

Чланови породице Бојић на Даниловој сахрани

Потресна младост, узвишено дело и достојанствен одлазак Данила Бојића, инжењера и конструктора шатла "Аполо". Пут преко трња узвисио га је до небеских висина

НИКО од нас не зна куда ће га путеви одвести и са каквим ће се, све, невољама сударати. Сваком је, ипак, лакше да те невоље савлада не само ако верује у себе, већ и ако има свест и савест ко је, шта је и одакле је. Да... Ми морамо да будемо одговорни према себи, али исто тако и према својим прецима, својој земљи и завичају, куд год нас ти путеви водили, с каквим год се невољама сударали и колико год се у послу и струци доказивали.

Овако је говорио Данило Бојић, научник светског гласа, један од конструктора "Апола", првог шатла који је Америку подигао до Месеца а потомка јунака Илије Тадишина из колашинског села Липова сврстао у сам врх нове и снажне планетарне технологије. Он се, лично, тиме никад није похвалио. Када би, уместо њега, о томе говорили други, одговарао је кратко: "Највећа је снага у човеку."

Стотине људи испратило је на последње путовање Данила Бојића до вечне куће, протеклог викенда, на гробљу крај Цркве Светог Ђорђа у Лос Анђелесу, граду у којем је живео и где је оставио вишечлану породицу из брака са супругом Маријом: петоро деце, и свих петоро су успешни у својим пословима.

Мада је било најављено да ће сахрана бити обављена у кругу најближих, углед и значај у доприносу науци Бојића окупио је многобројне поштоваоце који су желели не само да укажу почаст његовом научном делу, већ и животном путу човека без мрље, који се до звезда винуо са своје трновите стазе младости. Потресне и до краја - непреболне.

У читав роман, да га је којим случајем неко написао, не би стало све о животу и научном подвигу Данила Бојића. Захваљујући његовом синовцу Петру, "Новости" издвајају тек део приче о Даниловом путу, од младости до последње жеље и жудње за завичајем.

ОКУПЉАО НАС, ВОЛЕО, ПОУЧАВАО Седамдесетих година Данило Бојић, после одласка у Америку, први пут се вратио у родно Липово код Колашина. Окупио је све Бојиће из свог краја. - Био је то прелеп, незабораван сусрет - каже Петар Бојић. - Његове поуке, поруке, љубав и позив на слогу и међусобно разумевање и данас нас надахњују. Он јесте физички отишао, али све оно што је својим духом оставио биће присутно и неговано у нашој породици.

- Кад је осетио да му се ближи крај, пожелео је да му из Липова пошаљемо грумен земље - прича нам Петар. - И послао сам му. И... Тај грумен, који је чувао као највећу реликвију, положен је уз њега у ковчег. Да му, верујем, она друга земља у којој је нашао уточиште буде лакша.

Петар Бојић потом враћа време на почетак пута стрица Данила. На оно време када је пред крај Другог рата кренуо у емиграцију у збегу "неподобних и непожељних југословенских војника у отаџбини".

- Са оцем Петром, мојим дедом, ето, ја носим његово име, стриц Данило је пошао према Словенији. Код Славонског Брода, зауставио се. Деда Петар, његов отац, разболео се од тифуса, и ту, на Даниловим рукама, умро. Ту је и сахрањен. Стриц Данило се вратио у Колашин и после завршетка рата наставио школовање. Завршио је гимназију у Пећи, коју није могао да упише било ко. У којој ни наставник није могао да буде било ко, па ни директор... Гимназија у Пећи раширила му је крила, са одличним оценама потом је уписао Машински факултет у Загребу. Био студент генерације, просечна оцена десет.

Петар Бојић овде мало застаје, питамо га како је Данило наставио пут емиграције...

- Желео је да иде на специјализацију у Рим - одговара. - Али због политичке неподобности, јер је он био син војника краљеве војске, та специјализација му није одобрена. Био је несрећан, и кренуо је у емиграцију. Нашао се, најпре, у избегличком кампу у Италији, у нади да ће се одатле лакше домоћи Америке. Први његов покушај да у томе успе пропао је, јер Јужна Америка није хтела да прихвати брод са избеглицама из Југославије, па су враћени у Италију... Прву прилику, потом, искористио је, и ипак се укрцао на један од бродова, као слепи путник. Али тај брод је пловио према Канади. И замислите невоље, како ми је причао, на пола пута брод се покварио. Данило се пријавио да, као машински инжењер, покуша да тај квар поправи. И, био је то први његов успех на путу у емиграцију. И први посао на том броду, јер се показао као сјајан инжењер. На броду је радио док није стигао у Канаду. Ту је тражио било какав посао. Радио је све, што год су му понудили, мењао компаније, али то није био његов циљ. Није био задовољан.

Петар Бојић препричава како му је стриц поверио да је, једнога дана, пошто је изгубио још један посао, седео безнадежно у парку. Преко пута, отмено и елегантно обучен господин пришао му је и упитао га: "Да ли сте ви господин Бојић?" Испричао ми је да од изненађења није могао да дође до речи, нити је знао ко је тај господин, нити зашто му се обраћа. Испоставило се да је човек који му се обратио бивши војник окупационих снага Италије који је у нашој кући у Липову код Колашина остао све до ослобођења. После се обрео у Канади и тамо развио посао, постао богат и угледан човек.

- Желео је да се одужи за све што је наша породица Бојић учинила за њега - препричава разговор са стрицем Данилом Петар Бојић. - И, тај господин је стрицу Данилу понудио да одабере посао и компанију у којој би желео да ради, али у Канади. Стрицу Канада није одговарала због јаке зиме, али је добио изузетне препоруке за фабрику авиона "Даглас" у Калифорнији. У "Дагласу" му је омогућено усавршавање, и напредовао је у послу.

Као стручњак за млазне моторе, Данило Бојић је пријавио свој патент на конкурс за "Аполо" програм. Његови патенти су прихваћени и тако је почао његов успешан рад у НАСА.

- Поред осталих, његови патенти су и из области отпорности материјала на високе притиске, који владају у свемиру - подсећа Петар Бојић. - Тако су сви резервоари за ракетно гориво, заиста, направљени по његовим патентима. До краја рада на "Аполо" програму радио је на том пољу, а касније се посветио нуклеарној енергији и инспекцији нуклеарних електрана широм света.

НЕРАСКИДИВА ВЕЗА СА ЗАВИЧАЈЕМ

Петар Бојић прича нам да је његов стриц Данило, како науци, исто толико био посвећен и породици. Никада није престао да мисли на свој родни крај и да одржава везу са својим Бојићима, у завичају. Свака завичајна ситница за њега је имала посебан значај, као и онај грумен земље с којим је сахрањен.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Nikola

18.02.2016. 11:56

čisto da se zna Lipovo kod Kolašina se nalazi u Crnoj Gori...ali i za mene je to SRBIJA!!!!!!!!