Судбински знакови наговештавали трагичну смрт краља Александра!

И. Миладиновић

недеља, 20. 12. 2015. у 18:05

Судбински знакови наговештавали трагичну смрт краља Александра!

Александар и Луј Барту

Надомак Марсеља краљ није хтео панцир кошуљу, рекавши - не умире се без судњег дана. Загрепчани су са истим одушевљењем дочекивали краља, Немце и Броза. После покушаја атентата у Загребу, краљ уз ађутанта прошетао Илицом

БЕОГРАД, 28. јуна 1921. године. Звоне звона на свим црквама, благо сунце обасјава престоницу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На све стране музика, песме, народ у свечаном руху преплавио улице. Из Новог двора појављује се аутомобил у коме седи 34-годишњи регент Александар Карађорђевић у официрској гардијској униформи. Аутомобил лагано вози према Саборној цркви где ће бити одржано благодарење. Народ одушевљено поздравља свога краља који је тога дана и званично проглашен за династа.

Капе лете увис, цвеће се баца под точкове "пакарда" у коме седи Карађорђевић, који је, чини се, обновио Душаново царство. Његово лице је озбиљно, и тек понеки осмех сине као отпоздрав на одушевљену љубав свога народа у којој ужива и коју осећа свим својим чулима. Аутомобил из споредне улице скреће према главној. У том часу, један човек истрчава из масе и присутни виде неки предмет како лети према "пакарду" и пада иза аутомобила. Виде се пламен и дим, али због жагора скоро да нико није чуо експлозију. Коњаник Краљевске гарде пада тешко рањен. Још нека лица, из пратње и окупљеног народа, бивају лакше рањена. Атентатор покушава да побегне. Младић, по занимању ковач, успева да га дохвати и чврсто га стеже док овај узвикује: "Живела светска револуција! Краљ мора умрети!" Неко га удара у лице. Народ би да га линчује. Створио се велики метеж. Жандари и полицајци стижу и одводе га.

НА САСЛУШАЊУ атентатор каже да му је име Спасоје Стејић, да је по убеђењу комуниста. Признаје да никада није видео свога шефа наредбодавца, али зна да тај живи у Аустрији, одакле често долази да би руководио партијом. Стејић још изјављује да му је познато да је одлука о смакнућу краља донета у Москви.

Неку годину пре атентата регенту Александру почињу да стижу поруке из Беча. Садржај је увек исти: "Бићеш убијен!" И још једна реченица: "Осветићемо Аписову смрт". И увек исти потпис: Мустафа Голубић. После Стејићевог неуспелог покушаја убиства краљ тражи од аустријских власти заштиту. И Мустафа Голубић бива протеран из престонице северног суседа нове краљевине.

Пет година пре него што је бачена бомба у Београду промашила циљ, Александар и његово окружење, обелодањују наводни покушај убиства српског регента, код Острове, у Грчкој 11. септембра 1916. године. То ће бити повод за Солунски процес на коме су на смрт стрељањем осуђени Драгомир Димитрујевић Апис и његови сарадници, мајор Љубомир Вуловић и добровољац Раде Малобабић. Тај усуд пратиће Александра до краја живота. На њега ће бити извршена још три атентата. У Београду, Загребу и онај кобни - у Марсељу.

Дванаест година после београдског атентата краљ Југославије одлази у Загреб да тамо, 17. децембра 1933. године, прослави свој рођендан. Анте Павелић је, иначе, чекао прву погодну прилику за непосредну акцију. И та прилика му се указала. Из Италије упућује двојицу добро обучених терориста, Петра Ореба и Ивана Херничића, да убију краља Александра. Њихов задатак је да попут Стејића баце бомбу на аутобил у коме је краљ. Али, акцију је успешно спречила југословенска полиција и ухапсила атентаторе.

АТМОСФЕРА у Загребу слична оној у Београду на Видовдан 1921. године. Хиљаде и хиљаде људи тиска се по улицама. Оно што изненађује многобројне посматраче из дипломатског кора је велики број младих људи. Када су се краљева кола упутила од Колодвора, преко Зрињевца, ка Јелачићеву тргу, чуло се издалека, па ближе, урнебесно "Живио". Загрепчани, вични дочеку владара, неће да се обрукају пред краљем. Дочекивали су они Хабзбурговце и знају како се то ради. Са истим одушевљењем поздрављаће деценију касније улазак Немаца у њихов град, па потом Јосипа Броза, а затим и Фрању Туђмана.

Усташки атентатори, када су видели шта се дешава на загребачким улицама, повлаче се и одлажу убиство за дан-два, али улећу право у руке полицији. Те исте вечери на пријему у хотелу "Еспланада", док су се око њега "тискали" виђенији Загрепчани, Александар сазнаје да је био мета Павелићевих терориста и да је случајно избегао смрт. Сутрадан, у пратњи само једног ађутанта прошетао је Илицом, жилом куцавицом хрватског главног града.

ОДБИО ДА ИДЕ ВОЗОМ МЕТЕОРОЛОШКИ извештаји су најављивали лоше време на мору, на путу за Марсељ. Краљ је био лош поморац и кнез Павле му је саветовао да одустане од путовања морем и да крене возом преко Беча или Симплона. Краљ није хтео за то ни да чује: - Шта би рекли сви бродски официри који су радосни што ме воде у Француску. Треба ли да их лишим одликовања којима се радују, што ће их примити? Кренућу сутра, "Дубровником" како је и предвиђено - рекао је краљ.

Трећег дана боравка у седишту Савске бановине присуствовао је, скривен иза завесе, саслушавању ухваћеног атентатора. Чуо је од усташе Ореба да је у Загреб допутовао из Италије са задатком да га убије. Према сећању савременика, југословенски владар био је после тога приметно нерасположен. Следећег јутра, док му је послужитељ Зечевић помагао да обује чизме, краљ је напрасно наредио да одмах саопшти председнику владе Сршкићу и маршалу двора ђенералу Димитријевићу, да се даља посета Загребу прекида, а цео програм и сви пријеми отказују.

- У року од два часа полазимо за Блед!

МАЛА свита путује за Блед. И тамо 5. јанура 1934. године пише тестамент који ће бити отворен тек после његовог убиства у Марсељу. Чим је брачни краљевски пар стигао у дворац "Сувобор" у Београд је јављено да тамо дође руска грофица Нађа, која је била чест гост краљевског дома. По сведочењу дворске даме, госпођице Мирке Грујић, грофицу Нађу су називали "женским Распућином". Грофица, омалена старица збрчкана лица, дрхтавих руку и сугестивног орловог погледа, није прогнозирала ружичасту будућност краљу. Наводно, после једне бурне сеансе са грофицом Нађом, Александар Карађорђевић одлучује да напише тестамент.

Десет месеци касније, у адмиралској кабини, на разарачу "Дубровик", краљев момак Зечевић из кожног кофера је извукао панцирну кошуљу. Краљица Марија је рекла послужитељу, приликом испраћаја мужа из Зеленике, да по сваку цену настоји "да краљ у Француској стално носи челичну кошуљу, што га може спасити ако неки атентатор покуша да пуца".

Надомак Марсеља, "краљев момак" је устао и, држећи металну кошуљу рукама за обе ивице, обратио се свом владару:

- Ваше величанство, краљица је рекла...

Као што је "момак" Зечевић доцније испричао, југословенски монарх је одлучно одбио да обуче ову кошуљу:

- Остави то Зеко, не умире се без судњег дана!

То је рекао 9. октобра 1934. године, управо на свој "судњи дан", пред атентат у Марсеју, у коме ће уз краља изгубити живот и министар Барту.

Можда је Александар Карађорђевић и сувише веровао у своју "срећну звезду" и да ће избећи атентат као претходна два у Београду и Загребу. Када се опраштао од краљице Марије, скинуо је велики сребрени прстен, који је наводно припадао цару Душану, и на коме је на старословенском писало "Ко га носи - боже помози", и ставио јој га у руке. Веровало се да тај прстен чува Александра...


Факсимил Александровог тестамента писаног на Бледу

БОЖЈЕ ПРЕДСКАЗАЊЕ

МИТРОПОЛИТ Дожић, каснији патријарх СПЦ, у својим мемоарима је записао:

- Бан Зетске бановине и ја пошли смо заједно са пратњом да испратимо краља до мора и укрцавања на брод "Дубровник". Краљ је путовао без краљице Марије. Она је требало да иде возом јер не подноси море. Тако исто, кнез Павле вратио се у Београд. При проласку кроз Боку свратили смо у манастир Савину. Краљ је лично изразио жељу да запали свећу. Он је пришао звонику и узео уже обема рукама да звони. Уместо да звона звоне добродошлицу, она су звонила смртни случај, односно звонила су као да је неко умро. Ова чудна појава целу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак. Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Ја сам с баном и успут у колима рђаво предвиђао краљево путовање. Нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем. Сложили смо се да у животу има често пута судбоносних знакова, које Бог открива људима, као што је био случај са краљем Александром у манастиру Савини - писао је митрополит.

Коментари (13)

Studenicanin

20.12.2015. 19:05

Njegovo ubistvo, promenilo je tok istorije na Balkanu. Mir Bozji viteskom Kralju i muceniku! Vreme je Srbima da ga zesce vrate u svoju istoriju. Zasluzio je valjda vise.

Nikola

20.12.2015. 19:23

Величанство, да ли је Ваш "судњи дан" хтео да око 1.200.000 Срба изгине у циљу стварања државе која политички и културно поништава њихову отаџбину и идентитет? Сви ћемо једног дана "онамо", то се не спори, само мислим да сте Ви, као типични нелегитимни владар (уместо Вас је требало да влада Александар Обреновић, или макар Ваш старији брат Ђорђе) и уз то апсолутиста, дали себи право на монопол над нашим смртима, који се у Марсеју на жалост коначно окренуо против Вас.

ljubinka

21.12.2015. 04:47

@Nikola - Obrenovici su zavrsili zbog dve stvari 1,Milos je ubio Karadjordja ,a Aleksandar se ozenio Dragom Masin koja je od njega bila mnogo starija I cekala porodjaj snaje pa da podmetne dete.Najvaznije svi su bili teski Germanofili I mi Timocani platismo bunom I pobise nas jer nismo davali puske,Hrvati su stvarali momenat da se oslobode kralja a u tome im je velikodusno pomagala Katolicka crkva.

baunti

20.12.2015. 19:38

Praznovjerje donosi nesreću. :) Ubila ga je mržnja komunista, nacista (ustaša) i engleza. Zajedničku državu sa hrvatima i slovencima nije smio da pravi kada mu je Živojin Mišić lijepo savjetovao obratno.

Goran Pavlovic

20.12.2015. 19:41

Cilj komunista uvek je bio zadovoljenje partijskih interesa, cak i po cenu otadzbine. Zeleli su da uniste zemlju, ucinili su to. Ubili su kralja, prodali zemlju, prodali Kosovo, zaduzili se toliko da jos placamo kamate. Valjda se to odnosi na ono "i posle Tita-Tito"

Година 1979

20.12.2015. 22:03

Мали ја био, тек девет годна имао, лети код деде на селу, старији људи причају, ми млади слушамо. Сећам се да је деда мој умео да каже - кад на онај свет одем, е да ми је да приупитам краља што створи Југославију? Деда мој је носилац албанске споменице!!!

iz glave

21.12.2015. 11:22

@Година 1979 - stvorio je da nama bude bolje, a mi njega krivimo što smo se delili i sami sebe podvodili za tudje interese. Da su Srbi imali pameti od nacijica bi napravili isto ono što i njihovi kreatori, prvi bezbedonosni prsten i izvor lake zarade

Ронин

20.12.2015. 22:27

Ако нисте знали, Мустафа Голубовић има улицу у Београду.

Zoran

21.12.2015. 01:01

Jel to onaj sto nije moglo da se ide na svetsko prvenstvo dok ne udje i neki Hrvat u ekipu? E ako su ga ubili.

Спиридон

21.12.2015. 01:42

Ружно је лоше говорити о властитом Краљу, Витешком Александру Првом Карађорђевићу, који погибе од усташа и бугарских фашиста. То показује непоштовање властите историје, а и самог Краља, који, премда не без мана (а ко их нема), у свеукупном скору заправо један од најбољих владара новије српске историје. Он није могао бирати које ће границе имати нова држава, не ваља њему приписивати одговорност за то. Уосталом, била је то ипак проширена српска држава где смо први пут били уједињени.

Немања

21.12.2015. 11:26

@Спиридон - Не дао нам Бог више такве витезове.Поведеш 400 000 деце кроз Албанију,вратиш 68 000 и причаш да си победио јер су Словенци и Хрвати слободни.Помози,Боже,лудим Србима.

Bracki

21.12.2015. 10:11

najveca zabluda srba,da su im slovenci,hrvati,makedonci braca. da je napravio srbiju sa crnom gorom i bosnom, uzeo dalmaciju i krajinu a makedoniju podijelio sa grckom i albanijom danas ne bi bilo ovakve tragedije. hrvati danas ne bi ni posrojali jer bi bili asimilovani u austriju.