Пуна кућа насред асфалтног пута

Горан Чворовић

недеља, 06. 12. 2015. у 10:00

Пуна кућа насред асфалтног пута

Сада живи од помоћи других

Несвакидашња судбина париског бескућника. Васил је некад давно имао породицу, стан, аутомобил, посао, угодан живот

ПАРИЗ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА:

ВАСИЛ из претходног живота памти колико тачно износи корен из броја три. Не може, међутим, да се присети данашњег датума. Зна у сваком тренутку и колико вреде Лудолфов број, Авогадрова константа и шта каже Њутнов закон гравитације. Овај последњи му, међутим, у пракси често измиче под ногама, кад ротације месечевих мена измешају сенке испражњених боца поређаних уз његов скут по правилима класичне механике.

Васил не зна ко је данас председник у његовој земљи, нити у држави у којој живи. Не зна шта је то ванредно стање, нити му је познато ко су и шта то раде терористи. Слеже раменима у одговору на питање брине ли се да ли ће неки од њих банути у његову отворену кућу. Не зна више ни шта је то кућа. Живи на асфалту, а кућа му је насред пута.

Васил као кроз маглу призива сећања на претходни живот у коме је давно имао породицу, аутомобил, стан и посао. Не зна у колико је сати устајао, али је сигуран да се то свакако догађало. Привиђа му се, с времена на време, име жене. Не памти њен лик. Поуздано зна да га је напустила, али не може да се сети због чега. Или је он отишао од ње? Није му познато да ли је још увек ожењен.

Васил у хербаријум успомена лепи опале листове из дневника на којима су убележени одлазак супруге, губитак посла, нагомилани дугови. Догађало се то у кратком размаку. За трен, све се урушило као кула од карата. Није само сигурану редослед. Да ли је жена отишла због дугова, да ли су се дугови нагомилали због изгубљеног посла, или је због посла и порока занемарио породицу. Зна да није отишао аутомобилом и да деца нису била с њим.

Васил је једнога јутра изашао да се прошета. Кренуо је да купи цигарете, и више се није вратио. И да је хтео, није имао где. То јутро је било кристално јасно, улице тек заливене, небо опрано ведрином. То је била последња уредна слика коју је запамтио.

Васил од тада време броји другим аршинима. Некада је живео међу константама, сада барата непостојећим бројевима. Док није отишао, време је пролазило. Сад стоји, не миче се.

Васил живи од милостиње. Сабере метал из качкета, па се части. Не прође дуго, неко се сагне и спусти ситно. Људи су дарежљиви, а он захвалан.

Васил има и с ким да подели бригу и љубав. Ту је Џеки, учтиви штенац који му не поставља питања колико зарађује, зашто се тако касно враћа, због чега је превише попио и када мисли да плати опомену за последњи рачун. Само љубопитно шири ноздрве и радосно врти репом.

Ово уопште не мора да буде лична Василова прича. То је, на овај или онај начин, са неким од наведених елемената, именитељ многих уличних судбина припадника најчвршћег језгра институције од петнаестак хиљада париских клошара који нису имали среће, снаге, храбрости и воље да се ухвате укоштац с правилима савременог света.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

skupa

06.12.2015. 11:23

'vatanje u koštac' kako ovozemaljci vole da laskaju sebi, rad je za sistem, ne protiv .. jeste, Nej Irijeva teorema kolko se sećam .. idemo dalje Vasil, u tihu borbu, laganica, nisi sam