Не знам жену која ми је дала срце, али јој палим свећу

Биљана РАДИВОЈЕВИЋ

субота, 17. 10. 2015. у 16:31

Не знам жену која ми је дала срце, али јој палим свећу
Новости у посети Владимиру Герасимовићу, којем је у Србији 2013. пресађено срце донора. На исти дан ове године постао деда.Био сам дигао руке од себе, само сам желео да се моја кћерка Кристина породи

НА неком, нама незнаном месту, означени су дани кад ће нас, ако будемо довољно стрпљиви да сачекамо, и довољно храбри да не посустанемо, задесити велика срећа. Владан Герасимовић (55) из Лазаревца, чврсто верује да је тако: пре две године, 21. септембра, кад је његово срце безнадежно посустајало, у Клиничком центру Србије добио је срце донора, а пре непуних месец дана, опет 21. септембра, кад православни хришћани славе Малу Госпојину, родило му се прво унуче - мала Мила.

Његова борба за живот трајала је годинама, готово исто колико и покушаји његове кћерке Кристине да постане мајка. И ко ће сад, после свега, да га разувери да не постоји "оно нешто".

Владан не зна чије срце је добио, рекли су му само да је донор жена из Крушевца, али куца, каже, као да је његово. Од радости као да хоће "да искочи из груди", па сад и срећу дели "на парчиће".

- Када ми се родила унука, отишао сам у болницу да је видим, али после непуна два минута сам морао да изађем - прича нам. - То је оно што сам највише чекао, велико узбуђење, треба савладати емоције.

У дому Герасимовићевих, на последњем нивоу четвороспратнице иза аутобуске станице у Лазаревцу, после свих нервоза, страхова, нада, које су се ујутру јављале и до увече распршивале као мехур од сапунице, сад влада мир. Владан и Драгица су сами. Син Милош је на факултету. Владан је од 13. јануара и званично у пензији.

- Све је то предуго трајало - каже, а на лицу му се види да не жели ни да се присећа. - Од 2009. године, кад ми је установљена срчана слабост, бивало је све горе. Обилазио сам разне клинике и лекаре, а све је остајало на дијагнози и терапији које ми је дао наш доктор овде у Лазаревцу. Стигли смо 2010. године и у Керкоф клинику код Франкфурта, код професора др Веселина Митровића. Дочекао нас је као да смо кумови. Захваљујући лековима које ми је дао, издржао сам до трансплантације.

Владан каже да је његово здравствено стање сад чак 70, можда и 80 одсто боље него пре трансплантације. Понекад га ухвати тремор, задрхте руке и неки мишић на лицу, али изгледа здраво и витално.

- Сад све то изгледа једноставно, али ја сам био дигао руке од себе - искрен је Владан. - Једина жеља ми је била да моја Кристина роди. Она је, на мене, тврдоглава, и упорна, ишла је на вантелесне оплодње. Мени ништа није помагало. Лекари су помињали трансплантацију, али то се овде није радило, а за иностранство нико није давао препоруку. И да јесте, одакле мени 120.000 евра? Све да продам, деца да ми остану на улици, и опет, ко зна, да ли би успело. Синдикат "Колубаре", где сам радио, нудио је помоћ, новац...

И кад је Владан губио снагу, Драгица није одустајала. Прича нам да је имала читаве свеске испуњене телефонима разних доктора, интернет-адресама клиника... Сате је проводила телефонирајући. Ишла је и носила Владанову медицинску документацију где год је могла.

- Ко зна колико пута сам седела пред разним кабинетима познатих доктора чекајући да ме приме, а знам да ме неки неће ни погледати - присећа се Драгица.

Кад је професор др Миљко Ристић, кардиохирург, са својим тимом био спреман да уради прву трансплантацију срца у овој установи, није било донора. Појавило се неколико потенцијалних, али породице нису дале сагласност да се узму органи.

Владан је у "Колубари" премештен на лакше радно место. Вукли су се дани.

- Уочи тог 21. септембра 2013. године, био је леп, сунчан дан, а ја сам телефон оставио у канцеларији на послу - прича Владан. - Кад сам га узео, видео сам "100" пропуштених позива, од супруге, од главне сестре Драгиње, од докторке Емилије Несторовић... Лако је сад присећати се, али кад се то дешавало... Био сам толико збуњен да сам једну ствар паковао за болницу, другу вадио из торбе, све док нисам све бацио. Тих два, три сата пред трансплантацију ничега се не сећам.

Сад једном месечно иде на контроле. У децембру ће на 16. биопсију.

- Надам се да ће је радити доктор Арсен Ристић - каже нам. - Он је изузетан човек и стручњак. Мени су биопсију радили на свака три месеца, јер докторка Емилија и професор Ристић инсистирају на протоколу Мејо клинике. Да је по стандардима болнице "Ребро" у Хрватској, чији су лекари били ту кад ми је рађена трансплантација, већ бих само једном годишње ишао на биопсију.

Владан је у контакту са свима који су лечени у Центру за трансплантације КЦС када и он. Прича нам да се редовно чује са Петковићем из Велике Плане, Ђоковићем из Београда, Игором из Бачког Петровца, Рајићем из Бора... Неки су добили срце донора, неки механичке срчане пумпе да би издржали до транплантације срца, која је у овом центру у последње две године успешно урађена код 15 пацијената.

Свашта смо преживели и то нас је повезало - прича Владан. - Било је тешко, али све падне у заборав. Често одем у цркву, упалим свеће и помолим се, за мртве, и за живе. Јер, једино што не сме да се заборави јесте захвалност донору и његовој породици.


КАД ЈЕ УТАКМИЦА - ШЕТАМ

Владаново срце је ослабило после инфекције коксаки вирусом. Четири деценије је активно играо фудбал, и још се пита да ли би све било другачије да после ове инфекције није одиграо још једну сезону.

  • Можда ми је баш та сезона докрајчила срце, а можда ми је фудбал заправо помогао да моје тело буде у доброј форми и да ми због срчане слабости не страдају и други органи. Сад кад је нека важна утакмица изађем и шетам, повремено само уђем да видим резултат. Доста је било узбуђења.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Дучићев

17.10.2015. 16:48

Komsiluk,pozdrav iz Rottweila,srecno jos 55 godina Gero i srecna vam Mila,baba i deda.