Братунац: Наша истина још чека правду

Милена МАРКОВИЋ

петак, 26. 06. 2015. у 21:36

Братунац: Наша истина још  чека правду

Фото Игор Маринковић

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића (8). Лукић: Британска резолуција покренула најцрње, неизмирене рачуне. Ови су дани претешки за српски народ у Подрињу

Е, ДУШО моја... овде је дан - помрчина. А, ноћ, најдужа на кугли земаљској.

Братунац, спомен-соба српских жртава, речи јече између имена и фотографија. Долазе мајке, стижу синови, пристижу унуци убијених Срба из Подриња.

- Нема дана да неко не дође - каже нам Небојша Лукић, председник борачке организације. - Нема дана да неко од породица убијених, не затражи какву помоћ. У новцу. У огреву... Па, ако хоћете, и у храни. Мени је тешко кад дођу, а још теже кад свима не могу да помогнем. А, најтеже је кад на лицима прочитам да су заборављени. Разочарани. Просто, да немају никакву наду. Држи их, ваљда, још у животу сећање на најближе, убијене.

Одзвањају кораци. Буде уснуле. Ови дани су тешки, претешки за српски народ у Братунцу и Сребреници. Шта ће донети време које следи? Британска резолуција о Сребреници покренула је најцрње, неизмирене рачуне. Они заглушују вапај унесрећених породица, недужно страдалих. Откопава преживљено. Оживљава умрло. Буди најцрње мисли. Оне из другог рата. И, ове из последњег. Рђаво искуство замагљује видике. Затамњује свест. Коме је и зашто била потребна та резолуција?

ПОМЕН И ОПОМЕНА Почетком јула у Братунцу и Сребреници биће обележено страдање Срба у Подрињу. Четвртог дана у овом месецу, служиће се помен на Братуначком гробљу, као и у другим местима српске трагедије. У Сребреници обележавање почиње од 8. јула. Донедавно, 12. јули, био је дан помена и опомене, када су на Петровдан 1992. године страдала села братуначке и сребреничке општине. Однедавно, ово заједничко сећање на жртве је - разбијено. Коме је стало до тога да се, као до сада, српски народ Подриња не сабере на једном месту? И то је опомена.

- Да неко поново, поново... и опет, лови своју златну рибицу у туђој, недужној крви - каже Лукић. - У страдању и једне и друге стране. И српске и бошњачке. Да нас још више удаљи. А таман смо почели да живимо, како-тако, једни поред других. Куда ћемо? И до сада смо били - овдашњи.

Лукић, у спомен-соби у којој господаре мук и тишина, чини се да нема шта више да каже. Ипак...

- Нико не спори да је било злочина у Сребреници, али било га је на обе стране. И у Сребреници су страдали Срби, читава српска села око Сребренице су страдала. И око Братунца - говори нам. - То је истина. Али, наша српска истина никако да дочека правду. Ено гробова. Ево фотографија, биографија... ко жели, нека дође и види. Није ова спомен-соба, и није српско гробље на крају света. Српске мајке још трагају за својом децом, али их не налазе. Не знају где су гробови. А није у духу наших обичаја да откопавамо старе гробове и преносимо кости...

Одзвањају кораци, речи ударају у зидове, па се враћају.

Лукић прича:

- Недавно ми је стигла јапанска телевизија. Новинари, сатима, нису изашли одавде. У неверици питају: "И српска деца су били жртве?" Кажем им: "Ето, видите и сами... И деца, и жене, и старци... Јесу ли они били војници?" Казао сам им и то: "Све ово што видите убијено је у својим кућама, на својим њивама. Нису ишли у туђе да убијају, пљачкају и пале".

Заустављени животи. У спомен соби - сећање.

Застајемо испред фотографија браће Симић, из Сикирића, општина Братунац. Четири брата: Јовица, Живадин, Војислав и Радослав. Убијени 14. децембра 1992. године. Изнад фотографија Живадиновог сина Драгана. Убијен у зиму 1993.

Спомен-соба, као лавиринт. Не знаш одакле полазиш и куда завршаваш. Не знаш с које си стране ушао и на коју страну да изађеш.

ХАРАНГА И ХАЈКА Ми смо ових дана суочени са поновном, ужасном харангом и хајком - говоре Срби у Братунцу и Сребреници. - Сви смо имали рат, а рат је наметнут споља... Ипак, сви су други жртве, само Срби нису. Ономе ко тако, наопако, тумачи нашу прошлост, није ни стало да се овде помиримо.

Ево фотографија породице Матић из Бјеловца. Отац Радивоје, између ћерки Снежане и Славке. Само портрети, а чини се да су пружене руке у прекинутом загрљају. Све троје убијени су на кућном прагу. Неко је оставио свеже цвеће, испод. За Матиће и све који су око њих.

- Овде су Петровићи - слушамо Небојшу Лукића, док показује петоро побијених из једне куће.

Изнад, старина Мирко. Имао је осамдесет осам година, пензионер рудника "Сасе". Убијен у Бјеловцу, на огњишту. Испод ове фотографије - Миркови унуци. Петнаестогодишњи Слободан и деветнаестогодишњи дедин имењак. До њих, трећи Мирков унук, Младен Петровић. И, четврти - син од ћерке - Небојша Вучетић, убијен у заседи на путу према Братунцу, док се враћао с посла.

Мало даље фотографија дечака. Он је Чедо Миладиновић, четрнаестогодишњак. До њега брат Мирко, пет година старији. Фотографије у црном оквиру, као и све остале.

- Док су им убијали децу, Орићеви војници су им родитеље тешко претукли - одзвањају речи. - Умрли су, после две године. Колико су их обориле физичке повреде, толико и бол за децом. Све нешто мислим: ко би могао да живи са сликама ужаса? Гледаш да ти убијају децу, а да живиш...

На узвишици су српски гробови. Беле се споменици. Овде је више од 3.000 гробова. Нема дана да се одавде не проломи јаук. Нема дана да се, између белих споменика, не зацрни од марама.

Бележимо посвете: Сине, рано непреболна... Стало време, стао живот кад ми те убише... Утамничили су нам истину, дете моје... Насеру, златни љиљан и слобода, теби црна земља...

- Ми не тражимо равнотежу злочину - говори Лукић. - Ми тражимо, само, право на правду, једнаку за све... Деценије су прошле, а правде за српске жртве нема. Нема ни наде. Народ неправда поново убија. Убија их такав живот, сурова стварност и крваве успомене. А сада смо са још дубљим јазом. Коме је била потребна та британска резолуција. Онај ко ју је писао, није био овде где сада стојимо.

(КРАЈ СЕРИЈАЛА)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (6)

Laki

26.06.2015. 22:22

Eeeee tuga je ovo prevelika srce da prepukne.Mi Srbi ne mozemo jos dugo ovako,teret je sve veci i nepravda je neizdrziva,BOZE POMOZI NAM.

Bosnjak

27.06.2015. 00:03

Ovo je užas. Naser Orić bi trebao dobrovoljno da ide u Srbiju da se ovo razjasni. I ako neće tamo da bude sudjen onda bi trebao biti sudjen u Sarajevu. Ako se dokaže da on nije kriv - neko drugi jeste.Pravda za sve.

dule trubica

27.06.2015. 03:41

Ici cu i sam da vidim za sebe i da odam postu nevinim zrtvama toliko mogu prvom prilikom. Tuga mi Srbi zaista ne znamo jedan drugom pomoci.

Ja BL

27.06.2015. 22:29

Nema pravde za Srbe u ovakvoj EU.Sad je na snazi zamjena teza.Uspjeli su da od Srba koji nemaju ljage u istoriji naprave zlikovce I fasiste, a fasisticke zemlje primaju u EU. Ovakva politika je utopijska na duze staze. Od katastrofe nas moze spasti samo novo ledeno doba, ako pretekne III svjetski rat.

Petar Pan

27.06.2015. 22:57

Ni u Srbiji nema pravde za Srbe a kamo li van nje.Niko ne govori o tome da srbi u Srbiji nemaju osnovna ljudska prava,u odnosu na "ugrozene manjine".Vrlo brzo ce Srbi iz Srbije biti izbeglice po belom svetu!Jer,ovde je nemoguce ziveti.