Потресне приче преживелих: Рањеној Снежани су пуцали у главу!

Милена Марковић

субота, 20. 06. 2015. у 21:30

Потресне приче преживелих: Рањеној Снежани су пуцали у главу!

Славка Матић крај фотографија својих ћерки / Фото Игор Маринковић

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају зулуме муслимана под командом Насера Орића (2): Славка Матић: На кућном прагу су ми 1992. године убили ћерке Гордану (24) и Снежану (26) и супруга Радивоја (55). Причам с фотографијама. Како би било да сте ми жи

ОВДЕ, на прагу, затекла сам Гордану. Најмлађе моје дете. Савијем се да је подигнем, а она мртва. Спустим је и не знам куда да кренем. Дозивам мужа... Другу кћерку. Гласа ниоткуд. Врата отворена, види се крв. Идем тим путем. У купатилу Снежана. Ћерко мила, вичем. Али, џаба. Ударам главом у довратник. Али џаба. После сам видела Радивоја. Непомичан под јабуком. А, та се јабука, под којом је убијен, осушила. Видиш, засадила сам другу.

Славка Матић, Бјеловац код Братунца, речи покидане у грлу, ударила киша и неки ветар. И хладно је. Чини се као да су овај сусрет и сећање на трагедију Матића призвали да и невреме, пре два дана, буде у потпуном сагласју са оним невременом у зиму деведесет друге. Тада су Славки војници под командом Насера Орића убили децу и мужа.

- Била сам у Братунцу, поранила да поспремим школу - говори, а све време стоји. - Гордана је тога дана (14. децембар) са Радивојем имала посла око куће и живине. Снежана се спремала на посао, када су с брда удариле те несреће и зло направиле. Нису само моју кућу у вечно црнило завиле. Нема куће у Бјеловцу да није било жртава.

Снежана Славке Матић имала је 26 година. Завршила вишу медицинску школу, смер за лаборанте. Добила је посао у бањи Губер. Није радила ни пола године... Гордана је дипломирала у средњој грађевинској. Надала се сталном запослењу. Радивоје је више од две деценије радио у руднику "Сасе". У руднику је и пензионисан, још пре почетка сукоба у БиХ.

ЈА САМ ИХ МРТВЕ ПОКУПИО
- СЛАВКИ сам помагао да тела деце и мужа покупи по кући и дворишту. И достојно их сахрани. Ја сам их мртве покупио - каже нам Крсто Ранчић (на слици) из Бјеловца. - То ми није било први пут. А, у мени је, као у гробници, остало шта сам све видео, какве унакажене српске жртве у Бјеловцу. Зашто сам то закључао у себе? Зато што желим да и њима и њиховим живима сачувам достојанство.

- Рука му је страдала у руднику, пензионисан је као инвалид рада - каже Славка. - Тако није ни могао да буде војни обвезник. Нико га није ни позивао. Тако... Никоме никада нисмо ни зло помислили, а камоли учинили. И, питам се: зашто су ми побили децу и мужа? И, питам се: зашто сам ја остала? Зашто, да никог више немам. Ни живота немам. Јер, ово што човек живи, као ја што живим, и није живот. То је да се вучеш као пребијен. Желиш да умреш, а назор не можеш.

Повија се млада јабука под ветром. Подрхтавају младице од додира руке. Ни биљке овде више не верују.

- Не знам да ли је тежа ноћ или је теже јутро - каже Славка Матић. - Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живи, мили моји. Како би било? И стално ми је пред очима то што сам затекла. Снежана је, јасно ми је, погођена кад и Гордана, на вратима куће. Па се вукла до купатила. Ту су је стигли и пуцали јој у главу. Зашто, питам се.

Око нас, док Славка враћа слике ужаса, у дворишту породичне куће Матића играју се јагањци.

- Занимам се, помало, лакше ми је. А све ми се чини да ме ови јагањци више разумеју, него... Да је среће, да ми се по дворишту играју унуци.

Прича нам, после, да је сведочила у Хагу у поступку против Орића. А, недавно, и као сведок одбране на суђењу генералу Младићу.

- Говорила сам и као мајка и као човек који још има мало наде да ће неко, некад одговарати за моју мртву децу и мужа. Нисам од оних који кажу: све је то, Славка без везе... Сведочење, доказивање, без везе. Ја још верујем, макар и после мене, да ће неко ову нашу неправду до неба, да исправи. Зато сам ишла да сведочим. Зато немам страх да о свему јавно говорим. И, кажем вам, сведочићу док сам жива. А, можда сам због тога и жива.
БОЛ МАЈКЕ

СВАКО има право да своје жртве оплакује. Али нема право да их преувеличава, а туђе да унижава. Бол сваке мајке, била она Српкиња, Бошњакиња, Хрватица, исти је. Али ја се не мирим и не пристајем да било ко и било каква резолуција моју, у рођеној кући убијену децу, скрнави. И да каже: то није био злочин.Сутра: Ни да преболим, ни да опростим

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (15)

posteno govoreci

20.06.2015. 21:42

svaka vam cast. Ovakvih slucajeva je mnogo, mnogo vise nego sto bilo ko u Srbiji moze i da zamisli. Zahvaljujuci Vecernjim Novostima rasvjetljavaju se bar neki slucajevi. Divim se vasoj hrabrosti pored morbidnih ljudi koji rade za raznorazne nevladine organizacije a, koji na sve moguce nacine pokusavaju da zabrane da istina ikada izadje na vidjelo. Takvi su se obogatili na krvi nevinih od kojih su mnogi bili djeca.

Nemanja

20.06.2015. 22:19

Tuga! O ovome treba pisati i pripovedati nasem narodu i jednom godisnje u svakoj osnovnoj i srednjoj skoli pricati decom o ovakvim stvarima da nam se ne ponove!

друг Чабор

20.06.2015. 22:44

најтужније је што се овога сетимо само једном годишње..

srbija

20.06.2015. 23:05

Licno poznajem tetka Slavku a sa Snezom i Gocom sam se druzila kada sam odlazila kod mojih u Sikiric to su dva povezana sela,tog istog dana i ja sam izgubila meni veoma drage i voljene clanove familije,mnogo je zla naneto tog jutra 14-og decembra 1992,za nekoliko sati sve je ubijeno,masakrirano i spaljeno.Tuga...

Ja BL

20.06.2015. 23:32

Ovoliku nepravdu koja je ucinjena Srbima u ratu I koju danas cini ovaj demon od evrope, samo bog moze ispraviti. Docekacemo I to.

Tigar Spirit

21.06.2015. 05:28

Ja sam musliman po nacionalnosti ali osudjujem i prezirem sve krvnike sto ubijase nevine civile, ukljucujuci Orica i njegove vojnike.Svi ce oni odgovarati kod boga, ako ne od ovog sistema. Djaba im je, mogu oni biti tro-muslimani ili tro-Srbi, ali sve im to ne vrijedi ako nisu ljudi. Tesko njima na onom svijetu jer kazna ce ih dostici.Nase je da oprostimo, jer je to ljudski i nikad da zaboravimo.

Naca

21.06.2015. 05:54

Bilo bi dobro da se svaki dan objavlju reportaze o stradalim Srbima da se uspavana Srbija probudi. Ne trebaju nama lobisti po svetu kad sami ne cenimo i ne uvazavamo nase zrtve .Ako se sam ne cenis i ne volis nece nas ceniti ni drugi. Mnogo je propagadne i preuvelicavanja potiv Srba,zato Vas molim svaki dan nek bude jedna prica o stradalim Srbima nek se cuje i nek se zna. Dajte snage majkama da istraju u svojim kazivanjima, toliko bar mozemo da ucinimo za njih.

Predrag

21.06.2015. 11:21

Kakva okrutna sudbina je zadesila ovu jadnu zenu. Uvek oni dobri i neduzni stradaju, i na njihovoj nesreci silnici grade svoje interese i zaradu. Novostima svaka cast na tekstu, jer o ovome niko i ne zna........ Nastavite sa ovakvim clancima, da se ne zaboravi NIKADA! Da nasa deca negde cuju najzad punu istinu!

N.N.

21.06.2015. 16:30

Užas!! Nedužni stradaju, a ratni zločinci, kao po pravilu žive po 90-100 godina, i to bez griže savesti.

Bosanac

21.06.2015. 20:04

Ako je to istina: Oriću teba te do kraja tvoga života zatvoriti.Treba da bude sudjenje i vidjeti sve dokaze. Na kraju krajeva Srebrenicu odbranio nisi.

mili

21.06.2015. 23:53

momci trazite tog Orica ga gde god bio i na sudjenje u Srbiju..naucite nesta od Mosada

mili

21.06.2015. 23:59

jedno od najvecih zlodela i nepravde prema Srpskom narodu je da se negira istina i da niko na zapadu ne prica o Srpskim zrtvama.Nasi politicari na tom pitanju nista ne rade.Recite mi koje osudjen sa drugih strana ??Zivim u inostranstvu i godinama od 90-tih slusam i citam anti Srpsku propagandu.