РАЈКОВА пећина крај Мајданпека једна је од најлепших на Балкану, а од ове године је и највећи спелеолошки објекат доступан посетиоцима са више од 1.400 метара стаза кроз фантастичне дворане и ходнике. Тиме је остварен сан спелеолога проф. др Раденка Лазаревића и спелеолошког тима из Ваљева који су пре четири деценије ризикујући животе открили Србији ово чудо природе.

Истраживачима је тада запретила изненадна бујица пећинске реке док су били у утроби планине, али они нису одустали и после њихових открића Рајкова пећина је отворена за туристе. Четрдест година је било доступно нешто више од 600 метара пећинских чуда, а ове године стаза је уређена и продужена на 1,4 километра упркос пећинској реци која је после незапаћених киша поново подивљала.

Трагови наноса из спољног света још увек се виде на висини већој од десет метара дуж зида оријашке дворане Понор. У њу с површине грмећи јури Рајкова река да постане понорница а затим после око 900 метара тока кроз срце планине избије из црне стене у питомој зеленој долини под литицом.

- Великим трудом пре свега мајданпечких рудара посетиоци могу да виде потпуно нове призоре ходника и дворана. Сада могу да се спусте у дивовски понор низ металну конструкцију тешку 65 тона чије су елементе на рукама пренели млади рудари. Све то је урађено упркос подземној поплави, за коју геолози кажу да се није десила последњих 7.000 година - каже Маријана Павловић Туфонић из Туристичке организације Мајданпека.

Она наглашава да је Рајкова пећина постала доступна у свој својој лепоти тачно 120 година пошто је велики српски географ Јован Цвијић упузао у отвор брда крај Мајданпека, из кога је пенушајући избијала Рајкова река. Каналом дугим 100 метара и високим само метар он се погрбљен провлачио кроз ледене вирове. Награда на крају пута пута била је величанствена, под светлошћу карбитне лампе блеснуле су величанствене пећинске дворане. Цивијићев подвиг остао је непоновљен следећих 80 година, бар кад је реч о научницима. Пећину су кришом истраживали само локални трагачи за легендарним хајдучким благом, ризикујући живот.

- Поставили смо најмодерније алармне системе због људи који и данас верују да се у пећини крије митско благо харамбаше Рајка. Они ризикују животе и оштећују пећински накит у својим шашавим подухватима - каже Маријана Павловић Туфонић.

Цвијићевим трагом кренула је 1974. екипа под руководством чувеног спелеолога проф. др Раденка Лазаревића.

- Провукли смо се кроз сифоне. Висина канала на неким деловима је мања од 40 центиметара, а дно је под водом. После проласка били смо потпуно мокри. Екипа је спаковала резервну одећу, храну и део опреме у најлонске џакове, али оштра таваница и зидови исцепали су већину од њих - записао је у дневник др Лазаревић.

Иако мокри до коже, на температури од 8 степени, спелеолози су одлучили да наставе фасцинирани призором огромне Кристалне дворана с фантастичним украсима прекривеним блештавим белим калцитом. Наставили су пробијање ходником подупртим блиставим стубовима - Змајовим зубима и под таваницом Јежеве дворане искићеном безбројним игличастим сталагмитима.

Експедицију кроз канал пећинске реке прекинула је звоњава пољског телефона, једине везе са спољним светом.

- Телефон непрекидно звони и с друге стране непрестано понављају: "Излазите, излазите". Опет с читавом опремом кроз воду - записао је кратко др Лазаревић у дневник пре него што је запливао кроз ледену воду канала који води у спољни свет.

По изласку су спелеолози сазнали да је дошло до незапамћене провале облака и да су их минути делили од смрти у подземној бујици. Ипак, упорни истраживачи су после само 24 сата одмора и сушења поново ушли у утробу планине да би открили погодно место где су рудари неколико дана касније отворили велики улаз. Кад су тешке машине пробиле зид од стене сви су остали запањени пред блиставим драперијама од калцита на кречњаку који је настао у периоду од 180-140 милиона година, у доба Јуре, на дну мора које је покривало данашње Хомољске планине.

- Сваком педљу ових дивних украса било је потребно 10.000 година да порасте - показује на стубовима високим неколико метара Маријана Павловић Туфонић. - Али ту није крај, јер Рајкова пећина коју је створила подземна река непрестано еволуира и расте. Геолози кажу да ћемо, кад будемо свратили за 20.000 година, моћи да видимо још један њен хоризонт који се управо формира.

НАСЕЉЕНА ПРЕ 27.000 ГОДИНА

Великим уређењем, од марта до августа ове године, спојени су досада неповезани речни и суви хоризонти Рајкове пећине. Неочекивано пронађени су и коштани остаци који указују да су овде у дубокој праисторији боравили људи.

- Још је академик Срејовић у другом делу пећине пронашао трагове људи који доказују да су људи боравили у Рајковој пећини пре 27.000 година. Међутим, нова открића у другој пећинској дворани дубоко под земљом показују да је она некад била много ближе спољном свету. Очигледно је да су се касније десиле драматичне тектонске промене које су "спустиле" кућу пећинских људи у дубоко подземље - каже Маријана Павловић Туфонић.