Зејтинлик: Последња веза са уснулим пуковима

Мени је судбина наменила ову дужност. Часну дужност. Исто, као што су је, судбински, преузели моји: деда Сава и отац Ђуро. Има ли часније дужности од ове да чуваш гробове јунака који су нас све надвисили љубављу према отаџбини и слободи.

Овако говори старина Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну. Часна старина троши осамдесет седму годину живота, а више од пола века бдије над уснулим, српским пуковима. Над осам хиљада хумки - именованих и безимених српских ратника.

Дани су кад обележавамо стогодишњицу од почетка Великог рата. Ко ће се, данас, сетити Ђорђа, ваљда још једине живе везе са ондашњим јунацима. Њему то није важно. Важније му је да „док живи, служи Зејтинлику“. Да дочекује и испраћа потомке ратника који су се после страшне голготе и пробоја Солунског фронта, зауставили у вечном миру. Под тихим шумом чемпреса са Хиландара.

И, кад стигну „ти млади људи из Србије“, говори им о страдању предака. Показује хумке о којима брине као да у њима почива неко његов. Лично, његов. Најрођенији род. Уводи их у Маузолеј. Проводи између хумки. Зна им имена и гробна места. Довољно је да, ко дође, каже презиме, а да он одговори: „А ви сте... отуд и отуд“.

- Игрутиновић - зазвонило је испред Маузолеја.

- А, ви сте... околина Горњег Милановца. Отуда је Миливоје Игрутиновић, фотограф у штабу српске војске - одговорио је старина.

- Дамјановић - поново је зазвонио глас.

- А, Прокупље... Петар Дамјановић, тамо је споменик, редни број 5121...

- Трифуновић...

- Сретен Трифуновић, Тимочка дивизија, споменик 637... О томе знам. И знам да су сви, који овде почивају, били храбри. И да су својим животима спасавали част домовине - на свако питање је одговарао старина Ђорђа Михајловић.

Онда је зашкрипао стари касетофон. Звуци „Марш на Дрину“, покренули су емоције. Ђорђе је после причао:

- Када је завршен рат, они се нису враћали. Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови. Остарели очеви очекивали су замене. А синови им се нису враћали. Остали су на бојиштима. Кости су им прикупљали мој деда Саво, после и отац Ђорђе... Скупљали су их са свих страна. Од Горничева до Битоља. Са Кајмакчалана. Ветерника. Доброг поља. Пожара и Козјака. Из плитких гробова копане су кости и овде сахрањиване. Годинама су, ти, тужни товари стизали до Зејтинлика.

Овде је застао старина Ђорђе Михајловић.

- Децо, мени је ова светиња поверена на чување - казао је, као да самоме себи говори. - И ја ћу је чувати до краја живота. И старином сам заветован да је жив не напуштам. То је моја застава. Част. И поштовање према српским ратницима који су исписали најсветлије странице историје. Ја сам то схватање наследио. Ја сам се у њега уверио. И ја ћу, с овог света, са таквим уверењем.

Тихо шуме чемпреси на Зејтинлику. Изнад се извија маузолеј од белог мермера. Около су гробови. Споменик до споменика. Војник до војника. У ставу мирно. Као окамењене дивизије.

- Редов Милан Петковић, Ниш, последња одбрана, 1621... Редов Василије Милојковић, Прва хаубичка батерија, Шумадијска дивизија, 1099 - пратимо старину и слушамо набрајање.

Десет хиљада квадратних метара, а 1.440 мермерних крстова, па још 5.580 касета у маузолеју, па неколико десетина у заједничкој гробници... а свећа се ни за тренутак не гаси. Пламти над немим сведоцима српске историје, на благим падинама Зејтинлика, упаљена руком старине Ђорђа Михајловића.

- Свако јутро палим свеће - каже нам. - И ово што су донели потомци, а није догорело, поново упалим. Завичајном ракијом, после, прелијем гробове. Све, као што су радили моји: деда Саво и отац Ђорђе. Наследио сам то од њих, наследио завет, и то нас везује и држи. И њихови су гробови овде, а част ми је да заслужим да и ја почивам ту. Немојте се чудити што овако говорим, године су то. А и здравље је попустило. Ја, опет говорим, само да ме сећање не изда.

Много је бора на лицу Ђорђа Михајловића исписаних током минулих деценија. Да има времена, а нема га, јер посете сваког тренутка стижу, а он је овде и водич и чувар, и кустос који тумачи историју - могао бих још много тога да исприча. А жури када закопчава последње дугме под грлом своје војничке кошуље на чијем је рукаву грб Србије. На глави шајкача и чини нам се да ништа није у таквом сагласју са овим местом као Ђорђе Михајловић.

- Ово је поклон од Војске Србије - каже.- А од шајкаче се не одвајам.

Води нас степеницама у костурницу. Спуштамо се до белих мермерних ходника. Ходници испуњени касетама. Много ходника. Да поновимо: овде су мир нашле кости српских ратника у 5.580 касета. На многима пише НН. Остаје да се размишља да ли је погинули за слободу Србије био студент, можда један од 1.300 каплара... можда трећепозивац? Ко зна? Читамо поруку Франша Д’епереа, команданта са Солуна... „Ја сам горд што сам их водио у победоносну слободу њихове отаџбине“. Ђорђе Михајловић на ово додаје:

- Српском народу је сада заборављено јунаштво. И жртва. И слободарски дух. То је жалосно. И мене, у овим годинама, жалости. А, опет, некако, оснажи ме, кад дођу потомци. Видите шта све донесу. Грумен родне земље. Свећу са српском тробојком. Намењену. Ову су донели унуци Милосава Луковића, каплара из Брекова код Ариља. Он овде почива под бројем 935. Донесу деца и комадић цигле са родне куће Степе Степановића. Чутурицу ракије из Чачка. Из Ваљева. Дођу деца. Унуци. Плачу. Кажу да им се барем сузама одужимо. А шта им ја кажем? Ја те сузе поштујем, али, децо ваш дуг није да плачете, већ да не заборавите такве јунаке.

ПЛАЧЕМ КАД НИКО НЕ ВИДИ

Ђорђе Михајловић живи са женом у невеликој кући на улазу у гробље. Свако јутро, пре сунца порани, почисти гробље, отвори гвоздену капију. Уреди парцеле и стазе између белих мраморних крстова. Оплеви траву. Уклони пале гране чемпреса. Упали прве свеће. Долије зејтин у кандилима. Обрише иконе и фотографије ратника. А увече...

- Тад плачем, да ме нико не види - каже.