Страдање 1.300 каплара: Из школске клупе у огањ битке

Милена МАРКОВИЋ

18. 02. 2014. у 21:30

Путевима страдања и славе легендарног ђачког батаљона српске војске у рату од 1914. ДО 1918. После само два месеца буке кренули у борбу. Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1.300 каплара, она би била на пиједесталу. Свако име, свак

У БОРБИ за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама“, записао је француски генерал и војни историчар Жорж Револ.

Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам... Можда нису...

Али је извесно“, наставља Револ, „они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у одсудној Колубарској битки у корист свог народа. Ова српска младост, која је дала пример и учинила подвиг, и мом животу дала је смисао. Да их памтим, о њима причам и пишем, јер су лекција како се љуби отаџбина и слобода. То је лекција и о смелости Врховне команде српске војске да толико ризикује и оклеветаног српског народа, да пред њим скидамо капу и учинимо гест поштовања и признања.“


ГОДИНЕ 1914-2014.

Читав век споменика речи, бесмртним српским ђацима и студентима из батаљона 1.300 каплара, који им је подигао француски генерал и писац, њихов савременик. Трагом ове посвете кренули смо на пут подвига и жртве српске младости. На овом путу откривамо до сада мање познате, или сасвим непознате приче о слави и страдању најмлађих бораца српске војске, чија се легенда затурала и заметала деценијама, као и ова посвета.

Ко је то страховао од сећања на бесмртнике, да данас још живе у успоменама потомака и маргинализованим удружењима старих ратника? Споменемо их, узгред, на скромним обележавањима каквих годишњица и пригода у којима се, ето, преиспитујемо да ли је то Србији једини био пут.

- Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1.300 каплара, она би била на пиједесталу. Свако име, сваки гроб, сијао би као сунце - каже нам Ненад Љубинковић, потомак Милана Јањушевића, једног из батаљона бесмртних. - Наши гробови готово се и не знају. А тамо где се знају, више их поштују и о њима брину странци него ми сами. Можда је у томе одговор зашто смо, данас, ту где јесмо.

А одговор ко смо и какви смо били, да нам се дивио цео свет, најречитије је дала управо спомен-књига Милана Јањушевића. Налазимо је у Удружењу старих ратника у Београду. Одавде ће нам чувари сећања дати путоказ. До Скопља, отуда до Колубаре, од Колубаре преко Албаније до Крфа и назад - у слободу Србије.

Дочекало ју је мање од трећине каплара. Од шест чета студената и ђака, који су на путу за фронт добили чинове, више од четири стотине страдало је у тој, првој, бици. А више од тога оставило је своје животе у беспућима Албаније. У безименим гробовима грчких острва. У плавој гробници. На северу Африке. У пробоју Солунског фронта.

КАД НАРЕЂУЈЕ СРБИЈА НИСУ само синови сељака и занатлија мобилисани у ђачки батаљон. Међу 1.300 каплара била су и деца министара, професора, лекара, свештеника, официра... Љубе Давидовића, Андре Николића, Јаше Продановића, Петра Перуничића... - Кад наређује Србија, наредба важи за све. - Остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син, јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта.

- Претња пораза и потпуног слома Србију је ставила пред ову, најтежу одлуку - говори нам генерал Милисав Секулић, живи сведок драме кроз коју су, у слободи, пролазили преживели каплари. - Цео Београдски универзитет кренуо је на бојиште да врати морал исцрпљеној војсци. Уз Београђане, кренули су редом, по Окружним командама и Шапчани, Чачани, Ужичани, Крагујевчани, Нишлије... Кренули су и с југа, из Прилепа, Битоља и других места Јужне Србије.


БЕОГРАД, ТЕ 1914. ГОДИНЕ.

Закрчене улице. Свет плаче и пева. Заорило се на железничкој станици када је воз кренуо: „Рузмарине, моје росно цвеће, тебе варош више видет неће“. Регрути - ђаци и студенти одговарају песмом: „Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта“.

Међу документима Удружења старих ратника, у правом богатству трагова славе и страдања, налазимо оригинални запис Тадије Пејовића о дану покрета ђачког батаљона из Скопља, зборног места, одакле су кренули после само два месеца обуке.

- Ми певамо и марширамо кроз Скопље, а нове капларске звездице и бајонети преливају се на сунцу - оставио је сећање каплар Пејовић. - Душанов мост трепери под нашим корацима. Из масе допире пригушен плач, јецај. Чују се речи: „Одоше ђаци на фронт, одоше у смрт“. Народ баца цвеће, оно се одбија од нас и пада на калдрму. Тако су последње чете газиле по цвећу. Многима од нас био је ово посмртни марш. Касније, док смо пролазили кроз друга места, исти испраћај. Свака станица била је опкољена народом који је дошао да се са нама опрости. Већини је то био растанак засвагда. Свима навиру сузе, само нама који одлазимо у смрт ниједна да крене. Ми идемо као на какво весеље. Из вагона се ори. Прва чета пева: „Ој Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати“... Друга: „Еј трубачу с бујне Дрине, дед затруби збор“... Трећа: „Срби устајте, своје не дајте“... Четврта грми: „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена“...

Тадија Пејовић даље бележи:

- Знали смо да је непријатељ већ заузео пола Србије. Да пали, руши и убија на најсвирепији начин. Зато смо сви желели да што пре стигнемо, да преузмемо борбене дужности.

Енглески лист „Обсервер“ о путу српске младости на фронт овако је известио: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.


ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО ОЦУ

МОЛИМ онога који ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адресанту, написао је на коверти, неколико дана пред погибију каплар Страхиња Нушић - Бан. Писмо је намењено оцу, Браниславу Нушићу:

Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали... Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али... Таква је судбина! Твој син Бан“



Сутра: Венац родитељских суза

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (45)

rus

18.02.2014. 22:37

slobodu koju su ono platili zivotom mi danas prodajemo tom istom okupatoru austrougarska-evropska unija za saku lazi i veliko nista

Bezposlen

19.02.2014. 00:35

@rus - Upravo tako! Ja stalno razmišljam kako se ovi današnji "vladari" Srbije ne boje prokletstva (ono po narodnom predanju do 12-tog kolena) jer dovoljno je samo videti ovaj i na hiljade ovakvih događaja u ne tako davnoj istoriji i zaključiti da smo slobodu i celovtost teritorije platili krvlju i milionskim žrtvama, a danas to neki sve gaze i pklanjaju teritoriju ne bi li se ulizice ulizale neprijateljima sopstvenog naroda i države!

Bojan

19.02.2014. 05:34

@rus - Imate sansu 16. marta da ih skinete sa vlasti, zaokruzite neku patriotsku opciju i resen problem, sedenjem kuci i belim listicima nista ne dobijate, "prodavaci" imaju interesno-zaludjenu masu koja ce ih i dalje podrzavati.

Jugoslava Pravdic

19.02.2014. 09:03

@rus - Rus....Da, bas tako i to po receptu Hitlerovske Nemacke. Dok Nemacka belesi rekordnu zaradu drzave, dotle, ostale (juzne zemlje) crkavaju. Da, to je taj "Novi svetski poredak."

Branko

18.02.2014. 22:56

To je bila Srbija kojom se ponosismo. Danas se seme toga škarta toliko razmnožilo da ga je više nego korova.

Obren Obrenovic

19.02.2014. 09:31

@Branko - Najbolji su izginuli,a ostao je škart. Na žalost Srbija,za koju su se oni borili,potonula je 1918.

Zoki

19.02.2014. 12:43

@Branko - Ne znam sta ste ocekivali?! Kada ginu mladi, hrabri, posteni, pametni, vredni, ko ce onda da se razmnozava nego skart. Zato je ovo tragedija i glupost, a ne cin za ponos.

Алекса

18.02.2014. 23:04

Занимљиво, да је нека вест о Фарми, већ би бил гомила коментара. Слава им и захвалност што ми постојимо због њих!!!

vrcan

18.02.2014. 23:24

kada ponovo budemo imali ministre i predsednike skupstina cija ce se deca naci na istim spsikovima, ne daj boze poginulih, ali i nezaposlenih, odbijenih sa drugom decom "obicnih" roditelja, kao sto je bilo u to doba, opet cemo biti na dobrom putu. toliko!

vlada

18.02.2014. 23:38

Nažalost i oni su zaboravili! To što se čestiti pojedinci sete da poštuju herojstvo Srbije njihova javnost ne oseća! Kao da smo predodredjeni za žrtvovanje, kao da sa tim uvek moramo računati! I nikad nismo znali da uradimo nešto za sebe!

mijac

19.02.2014. 00:18

sta reci a ne zaplakati toliko zrtava rata a sada se odbacuje i zaboravlja kao da se nije ni desilo.strasno je ziveti u ovakoj zemlji koja se zove demokratska kad se nepostuju zrtve rata.koliko je ljudi izginulo da bi danas neko uzivo...neka im je vecna SLAVA i hvala sto nam podarise ovu slobodu...

Luka

19.02.2014. 01:11

Za to vreme se sin Nikole Pašića baškario po Parizu,on ga je poslao da ne bi poginuo.Dezerter.

Vizionar

19.02.2014. 01:48

Od tih istih , "kupujemo " maglu , neizvesnu buducnost I "nudimo " delove svoje zemlje , natopljenu krvlju nasih predaka. Boze daragi ; da li su nam "sverake mozak popile"????

Zoran

19.02.2014. 02:06

Potrebno je da pisete vise ovakvih tekstova o nasoj historiji neka jednom makar pred smrt naucimo od kog roda poticemo jer danas vise ne znamo ni tko smo ni sta smo i nek nam zaplace srce iz nasih izgubljenih dusa.

MidnighT

19.02.2014. 05:52

Mi,sadasnji Srbi,nismo ne samo dostojni,nego je sramota da se nadjemo u bilo kakvom poredjenju,pa cak i u istoj recenici,sa ovim junacimasamo kada pomislimo,koliko su siromasniji bili,a duhovno za nas ne zamislivo bogati,Pa da li je moguce zamisliti jednog Dragutina Matica(poznat kao oko sokolovo) i Cedu Jovanovica u istoj recenici?Ili mozda Milunku Savic i spisateljicu Biljanu Srbljanovic,ili Brankicu Stankovic?Sve jasno,obraza nemamo,pa ni stida takodje,na zalost.VECNA VAM SLAVA JUNACIN

Sremski front

19.02.2014. 06:08

E sad bi leg'o jedan članak o Sremskom frontu da vidimo kako je "Tito rasipao srpsku mladost i inteligenciju"?

Miljan

19.02.2014. 06:59

Ovo naši osnovci i srednjškolci treba da uče bar jedno polugodište a ne koliko je indijanaca pobijeno u Đavolskoj državi.Koliko stradanja jednog naroda.Večna im slava!

Zoki

19.02.2014. 07:27

To sto ovakve stvari slavimo, umesto da ih se stidimo, dokaz je koliko nismo normalni!!! 1300 dece koja ne znaju ni pousku da drze, a kamo li nesto da urade u ratu, gurnes u smrt i posle svih tih zrtava jos napravis od drzave ono sto je napravljeno, Jugoslaviju koja nas je kostala toliko da se nikada necemo oporaviti... za to je neko trebalo debelo da odgovara, a ne da mu se vracaju posedi...

Nenad CH

19.02.2014. 07:35

Kamo srece da nismo ratovali i samo pricekali da prodje okupacija. Danas bi bili mnogo dalje. Najbolji primer je Ceska!

Немања

19.02.2014. 10:02

@Nenad CH - Камо среће да су они који су владали после рата,направили земљу достојну ове деце.

Milan USA

19.02.2014. 10:07

@Nenad CH - Kamo srece da se Srbija napokon okane BiH. Da nije bilo toga ne bi bilo ni okupacije ni desetkovanja srpskog stanovnistva.

dzoniba

19.02.2014. 11:11

@Nenad CH - @Milan, Druze...ostani ti tamo di si, jer za ovde nisi...Bosna je Srpska i narod koji zivi u Bosni je Srpski...ti ces da mi pricas sta je trebalo raditi...

gogy

19.02.2014. 11:30

@Nenad CH - Pa da,kaže to neko ko je pobjegao u Ameriku!Ne trabunjaj gluposti,svaka normalna država brine o svom narodu!

Ana

19.02.2014. 12:21

@Nenad CH - ili jos dalje tj dublje kao sad otkad takvu politiku vodimo. Sve naji i sve dublji.

Aleksandar

19.02.2014. 13:47

@Nenad CH - @ Nenad CH,Takvi kao ti su tada ostali da se kartaju.Sram te bilo.

Milan USA

19.02.2014. 07:41

Zao mi ove mladosti. Svi bi bili zivi da nije bilo velikosrpske politike prema BiH i Gavrila Principa koji je ubio Ferdinanda i zenu mu Sofiju. Slava im.

Masu

19.02.2014. 14:49

@Milan USA - Kao fol Milan.Zar stvarno mislis da ce neko povjerovati da si Srbin, kako to vole Muslimani reci za takvog: normalan?To im je onaj koji pljuje po svemu srpskom ili sto 99% Srba postuje: istoriji, zrtvama u ratovima,postignucima, Tesli,Rusima, pravoslavlju, pobjedama u 1. svjetskom ratu, pobjedama u 2. svjetskom ratu, srpskim vojvodama, srpskim borcima, Republici Srpskoj, Srbiji, srpskoj Crnoj Gori.. Kao sto rece Knjaz Milos beogradskom pasi:Ne diraj u ranu, na pljuj u corbu koju kusas!

tihivuk

19.02.2014. 07:43

VECNA IM SLAVA I HVALA ! Ej sta uradise ovi na vlasti od 90-ih do danas sa nasom mladoscu???Ubise ih,prodadose i izdadose sve Srbsko mukom,znojem i krvlju steceno,Pa dal moze jagnje od vuka pravdu cekati?

Petar

19.02.2014. 07:54

Dodje mi da pljunem u lice svakom politicaru, i svima koji muzu i kradu ovu drzavu godinama. Da li bi oni dali svoj zivot za Srbiju?

ja

19.02.2014. 08:39

Neka im je vječna slava i Bogu se pomolimo za njih. Braćo Srbi, kada pročitate ovo , nadam se da ćete biti složniji, a ne da se dijelite na partizane i četnike, na rodoljube i izdajnike, na demokrate i nacionaliste, na ...

Mihajlo

19.02.2014. 11:11

Hvala novinarki Mileni Markvoic na ovom divnom tekstu i jos vise hvala Udruzenju starih ratnika sto cuva uspomene na doba kad smo bili ponisan i castan narod.Mozda jednog dana te uspomene motivisu nove generacije da budu bolje nego sto smo to mi danas.

Miro Markovic

21.02.2014. 20:27

Hvala Mileni Markovic na ovom lirsko-poetskom clanku u spomen nasih hrabrih 1.300 kaplara iz Prvog svetskog rata! Suze tuge i ponosa teku niz obraze dok se citaju ovi redovi a istovremeno stid sto mi, koji smo danas zivi,nismo dostojni onih koji su za nas dali svoje zivote, kada je trebalo. Neka im je vecna slava, hvala i laka majka zemlja, pa ma gde da pocivaju, u znanim ili neznanim grobovima.

Boza Nedic Stopanja

16.04.2014. 19:09

Odredjujemo nazive ulica u selu Stopanji do maja 2014 godine. Predlozicu da glavna ulica u selu Stopanji dobije ime 1300 kaplara.

Janko

15.03.2015. 12:16

Odlican tekst. Dokaz da Srbija radije dozvoljava da njeni mladi, najsposobniji stradaju, isele se, nestanu umesto da ih čuva za intelektualne i naučne pobede, ona ih šalje u rat da izginu. Užas.

Marina

08.10.2018. 16:24

Ovo je veličanstveno za jedan narod, tužno i potresno. Ne mogu da prestanem da plaćem dok čitam. Ovo je nešto neviđeno, jedinsveno u istoriji sveta! Hvala vam na tekstu!