Раде Вучковић: Моје песме су дуже од живота

Иван Ловрић

24. 11. 2013. у 11:05

Легендарни Раде Вучковић за око пола века компоновао је више од две хиљаде композиција. И данас се слушају „Дођи да остаримо заједно“, „Нисам те се нагледао“, „Шумадијо, ко би тебе оставио“...

НАСЛОВ једне од његових песама гласи „Нисам те се нагледао“. Све оно што је прошао у животу и музици, такође сажима у једној реченици: Свега сам се нагледао!

А, имао је Раде Вучковић, композитор и певач, свега да се нагледа током више од пет деценија богате каријере. Док седимо у једној кафани, која је такође део његове судбине, бележимо кроз шта је прошао човек који је написао више од две хиљаде композиција.

За почетак воли да нагласи да има два завичаја: родну Куршумлију, за коју је и данас посебно везан, и Београд, коме је даривао неке од својих најлепших стихова. Лјубав према књигама наследио је од мајке Наде, а с временом је заволео и музику. Почетком шездесетих обрео се у Београду, да би се уписао у први разред Средње музичке у „Мокрањцу“. Дипломирао је после четири године у Приштини. Потом је уписао београдску Музичку академију и студирао на одсеку за композицију. Завршио је прву годину, а онда је све почело...

- Имао сам 19 година када сам са сестром Горданом стигао у Београд - сећа се Вучковић. - Она је уписала психологију, а ја Музичку академију. Живели смо као подстанари. Брзо сам се снашао у великом граду и скоро сваке вечери наступао сам у „Топчидерској ноћи“. У то време овај ресторан је био омиљено стециште Београђана, а посебно музичара.

Отац Богољуб, наравно, није имао појма о овој допунској делатности његовог сина, али једне ноћи је бануо и затекао га на радном месту. Тата је рекао да му је све јасно, али да му новац за школовање више неће слати.

НЕЗАБОРАВНА ДРУЖЕНјА - НЕКАД сам се дружио и помало „заливао“ са Шабаном, Зораном Радмиловићем, Томом Здравковићем, Миком Антићем... - сећа се с носталгијом Вучковић.
- Била су то дивна времена. Нема више правих боема. Нема више људина, нема више константних дружења. Све сам то описао у песми „Кусур од живота“. Оде воз пун успомена. Сада бих певао, али джаба. Сви би рекли да сам матор. Само на Балкану певач и композитор могу бити матори.

Целу ту затегнуту атмосферу релаксирали су глумац Зоран Радмиловић и певач Златко Голубовић, који су ударили бригу на весеље. Оцу је било мило што се његов син налази у тако познатом друштву. Раде је касније написао песму посвећену управо тој ноћи: „А, онда сам почео да лутам, ја не знам више с ким, венчавао сам се и разводио са кафанама београдским“.

- Отац је знао шта сам хтео да му поручим тим стихом. Али, страшно ми је жао што није доживео да види како академика Војина Шуловића и мене проглашавају за почасне грађане Куршумлије.

После те чувене топчидерске ноћи, све је кренуло својим током. Сусрет са Борисом Бизетићем био је пресудан за његову каријеру. Било је то почетком седамдесетих. Бизетић је тада радио са Микијем Јевремовићем, али је, из непознатих разлога, Радету понудио да отпева његову песму: „Тако је плакала Исидора“. За кратко време плоча је продата у више од 400.000 примерака. Многи родитељи су због те песме својим ћеркама давали имена Исидора.

Вучковић је у „Топчидерској ноћи“ остао четири године и полако улазио у чудесни свет естраде. Нјегова прва композиција са којом се представио музичкој јавности била је „Никад јој опростити нећу“. Била је на Б страни сингла на којој је била и песма „Збогом, Мари“. Десило се да је ова са Б стране преко ноћи постала хит.

- Прилику да их снимим добио сам као победник „Максовизије“ чувене емисије Телевизије Београд - каже Раде. - Онда сам се сасвим посветио компоновању и настале су и данас познате композиције „Вики, Вики, Виолета“, „Ана, напиши ми писмо“, па „Циганин и виолина“, „Срећне године“, „Збогом, Александра“. Укупно сам снимио двадесет пет „синглова“ и четири албума, а потом сам отишао у Париз да четири године проведем у „Распућину“.

Све док није упознао Будимира Јовановића, који је компоновао за Шабана Шаулића, Вучковић се бавио забавном кафанском музиком. Када је упознао народну музику, настао је прави бум, тако да су његове прве композиције у том духу све до данас остале велики хитови. Да набројимо неке најпознатије: „Како си мајко, како си оче“, „Дођи да остаримо заједно“, „Два галеба бела“, „Снег је опет, Снежана“, „Санела“, „Данима те чекам“, „Шумадијо, ко би тебе оставио“, „Радо, лепа Радо“, „Нисам те се нагледао“... Компоновао је више од две хиљаде песама, од тога само за Шабана више од стотину. Кроз његову мајсторску радионицу прошли су, између осталих, Зоран Калезић, Снежана Ђуришић, Митар Мирић, Джеј, Вида Павловић, Добривоје Топаловић, Лјуба Аличић...

Све после тога, мање више, у његовом животу је песма. Али, Вучковић није само композитор и певач, већ и поета. Написао је роман о Влаховићима и Вучковићима, својим прецима. Нјегова мајка Нада била је ћерка чувеног војводе Рада Влаховића, кога је краљ Никола послао у Топлицу да помогне устанике. С тим Радетовим дедом су била и његова браћа Тошко и Милинко, такође велики јунаци. Причу је градио на томе што су били ратници, а школе пре тога завршили у Бечу, у просвећеној Европи. Питамо га да ли ће му нотне свеске заменити неки нови романи и да је дигао руке од компоновања.

- Какви, бре, таман посла. Имам још пуно хитова у мојој глави. У чувеној Скадарлији још се свирају и певају моје композиције. Шта ћу ја без музике.

НАСЛЕДНИЦИ

- СТАЛНО сам у контакту са мојом децом - каже Вучковић. - Мој најстарији син Александар живи у Кембриджу, држи тамо два ресторана. Долази сваке године у Београд. Када је једном долазио, његову ћерку Стелу водио сам у зоолошки врт. Био је и Александар са нама и слатко ми се смејао. Рекао ми је да се види да нисам талентован ни за тату, ни за деду. У праву је. Мој најмлађи син Вук иде у школу и свира виолину. Ћерка Јелена, коју сам добио са Гоцом Божиновски, кренула је у великом стилу мојим стопама и постала позната певачица.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)