У АРАДУ, граду на обали Мориша у западној Румунији, Срби су у првој половини 18. века били већинско становништво. Данас спадају у категорију „остале националности“. Међу више од сто седамдесет хиљада житеља (Румуна, Мађара, Рома и Немаца) овде живи око 800 Срба...

Наших је мало, али су наши трагови свуда. У порти најстаријег сачуваног градског здања, српској цркви Светих апостола Петра и Павла из 1702. године, тек десетак, махом старијих, окупи се на недељној служби. Чувају тако и сећање на свог најславнијег претка, Саву Текелију (1761-1842) који почива под сводовима наше светиње. Велики добротвор и задужбинар, доктор правних наука, Текелија је за стипендирање српских студената у Пешти основао задужбину „Текелијанум“. Сву имовину завештао је Матици српској, чији је био доживотни председник.

У порти исте цркве сахрањена је и Еустахија Арсић, прва списатељица новије српске књижевности, прва жена члан Матице српске, мецена и добротвор. У зиду, како Срби кажу Текелијине цркве, уграђена је и надгробна плоча Саве Арсића, некадашњег градоначелника Арада.

Дуг је и импресиван низ наших имена и остварених дела, а данас у овом истом граду, српска деца немају ни школу на матерњем језику:

ПЛЕМИЋИ ТЕКЕЛИЈЕ ЈУНАК битке код Сенте, капетан Јован Поповић (1667-1722) родоначелник је арадске племићке породице Текелија. За ратне заслуге унапређен је у чин оберкапетана и цар Јосиф И дао му је титулу племства, са предиктом Текелија. Био је командант српских граничара Поморишке крајине. Саградио је цркву Светих апостола Петра и Павла у Араду.

- То није последица неразумевања или одсуства подршке румунске државе, која нам више помаже и чешће нас се сећа од матице. Ово је последица нашег нестајања. Једноставно, немамо деце ни за једно одељење - каже Драган Воштинар, потпредседник Заједнице Срба у Румунији. - По последњем попису има осамнаест хиљада и шесто Срба, што је четири хиљаде мање у односу на претходни из 2002. године. У Арадској жупанији постоји једна школа за основце (до четвртог разреда) са шест ђака. У самом граду нема школе, па децу различитог узраста учимо матерњем језику при културно-уметничком друштву „Коло“.

Наш саговорник истиче да се то првенствено односи на децу из мешовитих бракова, што је више од половине укупног броја малишана који, иако су рођени у Румунији, желе да науче српски језик. За њих се једном недељно организује учење ћирилице, читања и писања...

- Гаси се наша мала заједница. Овде смо прошле године имали шеснаест сахрана и два крштења - каже са тугом Воштинар.

Срби с наталитетом у Араду можда и губе битку, али се не мире са заборавом. Неуморно настоје да уз помоћ обеју држава достојно обележе логор у коме је по званичним подацима страдало више од четири хиљаде Срба, цивила и ратних заробљеника, током Првог светског рата.

- Верујемо да их је много више ту оставило кости, од беба у повоју до стараца. У Арадској тврђави налазио се један од најзлогласнијих логора на тлу Аустругарске за Србе из Босне и Херцеговине, Срема, Баната и Бачке. На иницијативу наше заједницу у Араду, постигнут је договор између Србије и Румуније да се на овом стратишту подигне мала капела: као спомен, нажалост, помало заборављеним жртвама...


УГЛЕДНИ ПРЕЦИ

ЛЕКАР и књижевник Јован Стејић, Текелијин савременик, био је потпредседник Друштва српске словесности, творац српске медицинске терминологије и организатор грађанске здравствене службе у Србији. Правник и градски сенатор Гавра Јанковић наставио је борбу за очување црквено-словенског језика, а новосадском Српском народном позоришту оставио у кућу у Араду и пет јутара винограда у оближњем Ђороку.

Нешто млађи, Милан Табаковић, архитекта, саградио је за четрдесетак црквава, школа, болница, пословних и стамбених зграда, позоришта... на просторима данашње Мађарске, Украјине, Румуније, Словачке и Србије! Ипак, највише је стварао у родном Араду: саградио је монументално здање у срцу овог града, Католичку цркву, као и Чанадску палату...