МНОГЕ задужбине широм Србије нису обележене, запуштене су, а оснивачки капитал из кога би се евентуално могле обновити више не постоји. О многима нема података, нити се зна где ти подаци постоје. Тиме су обесмишљени циљеви и разлози задужбинара да њихова задужбина на трајан начин, означена његовим именом, служи будућности народа.

Др Марија Алексић која изучава задужбинарство у Србији каже да такво стање захтева од националних и локалних институција културе, постојећих задужбина, фондова, фондација и легата низ хитних, трајних и темељних активности којима би се обновило постојеће и развила свест о филантропији као битној димензији будућности културе српског народа.

- У истом су стању и легати, недовршене задужбине - каже др Алексић. - Иако теже циљевима који су друштвено корисни, легати нажалост као да нису довољно занимљиви законодавцу, тако да они у Србији не функционишу као правна лица и немају своју посебну имовину. Они се, заправо, само наслањају на установе културе којој су придодати.

А управо установа културе дужна је да се придржава оних правила које јој је одредио легатор, да чува и увећава имовину и шири почетну идеју.

ОЛјИН ЛЕГАТ У Првом општинском суду у Београду вођен је спор поводом амбиција са више страна да се омете воља сликарке Оље Ивањицки која је своје уметничке радове завештала граду Београду. Ољина је жеља била да више стотина слика и других уметничких дела остави у наслеђе Београду, а која би била изложена у музеју на Косанчићевом венцу и сви љубитељи уметности могли би да се упознају са њеним богатим стваралаштвом.

- И, ево, видимо шта се дешава - због те правне недоумице у нас се срећу најразличитији примери, од занемаривања до грубог гажења воље завештаоца - каже Алексић.

У Београду, тако, годинама траје судски спор по чијем окончању Кућа легата тек треба да се смести у Кнез Михаиловој 46, добијеној још 1981. уговором о поклону. У недопустиво лошем стању налази се и кућа књижевника Вељка Петровића у Улици Теодора Драјзера 32, са личном библиотеком од 3.200 књига и збирком од 390 уметничких дела. Сетимо се само у каквом је стању дуго била кућа Петра Лубарде.

Град Београд током протеклих деценија примио је поклоне 21 дародавца који су изразили жељу да им дело буде трајно записано у имену легата. Међу покретним делима много је историјски и уметнички вредних предмета, архивска и филмска грађа, ретке књиге. Од непокретних, граду су остављени бројни споменици културе, културно-историјске целине, археолошка налазишта.

Београдским легатима управља Музеј града а најзначајнији су: Паје Јовановића, Петра Коњовића, Томе Росандића, Риста Стијовића, Јована Цвијића, Бранимира Ћосића, Бранислава Нушића, Оље Ивањицки... На иницијативу групе уметника и дародаваца у Београду је 2004. основана Кућа легата. И поред толико поклоњених здања Кућа је смештена у неусловним просторијама Пете београдске гимназије.

Под кровом САНУ има 36 библиотека са више десетина хиљада пробраних наслова које су поклонили Милутин Миланковић, Бранко Ћопић, Марко Ристић, Данило Киш, Васко Попа, владика Саво Вуковић. Такође, и Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" (и сама изграђена као легат) чува 28 библиотека-легата, између осталих, Луке Ћеловића, Карађорђевог унука Божидара, историчара Димитрија Руварца, дипломате Стојана Новаковића, књижевнице Исидоре Секулић, академика Александра Белића. Ту је и око 2.000 публикација Ендруа Карнегија, америчког индустријалца који је широм света подигао око три хиљаде библиотека, па и нашу Универзитетску.

- Библиотеке-легати завештани Историјском архиву Београда повремено се излажу јавности, друге су доступне само реткима - тврди Алексић. - Многе драгоцене поклоњене библиотеке су запуштене и тешко приступачне. Због недостатка простора, али и због културне климе која није наклоњена доброчинству, Универзитетска библиотека објавила је да више не може примати књиге на поклон! То је, ваљда, јединствен случај у свету.

Податак да се дела наших истакнутих писаца продају у антикварницама на комад, или и као стари папир на килограм, сведочи о духу времена и беспућу у којем су се нашли српски легати. Наруку им не иде ни порески третман.

Заједничка особина многих светских богаташа је филантропија. Оснивање задужбина или фондација, поклањање новца у добротворне сврхе у појединим земљама, попут Америке, није само ствар престижа него и очекивано друштвено понашање. Праву револуцију доброчинства учинили су супербогаташи Ворен Бафет и Бил Гејтс, који су већи део свог иметка завештали у добротворне сврхе. Мултимилијардер Бафет је својој деци оставио новца тек толико да пристојно живе, а компјутерски геније Гејтс преписао је пола свог богатства за медицинска и друга

истраживања.

Основа сваког "даривања" је хуманост али, истина, не треба занемарити ни пореске олакшице на које би донатори по закону могли да се позову. Многе земље апелују на грађане који имају да што више покањају, јер осим што помажу другима помоћи ће и себи кад дође време за наплату пореза.


БУДИ УСПАВАНИ ДУХ

ЗАКОН о задужбинама (усвојен новембра 2010) требало би да допринесе оживљавању задужбинарског духа. Нјегов примарни циљ је да штити права оснивача и онемогућава да неко други преузме контролу над задужбином, што се раније дешавало.

Задужбина мора да има оснивачку имовину од најмање 30.000 евра. То није услов и за фондацију која се може оснивати само у општекорисне сврхе и за коју не мора да постоји никаква оснивачка имовина. У случају да оснивачка имовина падне испод суме прописане законом, задужбина може да се претвори у фондацију.