ПОСЛЕ пуне 62 године Светолик Петковић (84), из Малче код Ниша, који је прошао праву голготу режима Титове Југославије, успео је да докаже своју невиност. У позним годинама дочекао је правду јер је Виши суд у Нишу оценио да Петковић није био „народни непријатељ“ већ жртва, и прихватио његов захтев за рехабилитацију.

Док је служио војни рок у Загребу, новембра 1950. године, Петковић је надрљао ни крив ни дужан због реченице „Јосип Броз полудео скроз“, коју није ни изговорио, ни чуо!

Био је дежурни у касарни, када је војник Предраг Гашић из Шапца у шали изговорио кобну реченицу. Убрзо су се обојица нашла у војном притвору, иако Петковић чак није ни био присутан приликом изговарања „констатације“ о Титу.

ЖРТВА ПРОГОНА - УТВРЂЕНО је да је Петковић био жртва прогона и насиља из идеолошких и политичких разлога - каже адвокат из Ниша Маја Бицуловић. - Следећи корак је да се обратимо Министарству правде, Комисији за обештећење у процесу рехабилитације како би се утврдила накнада за муке које је преживео.

Потом су, у фингираном поступку, „утврђена“ и друга „кривична дела против народа и државе“ - да је наводно говорио да је у Америци већа демократија, да се у време старе Југославије боље живело, да радник мора радити четири дана да би живео један дан...

Под оптужбом да је члан организације која тражи смену Јосипа Броза Тита, Војни суд у Загребу 1951. осудио га је на две године принудног рада, а у пресуди је образложење изостављено као „непотребно“.

На издржавање затворске казне упућен је на оток Гргур, где је током традиционалне „добродошлице“ новодошлим осуђеницима добио батине од осталих затвореника, који су све време морали да узвикују „Уа банда!“.

Тешке повреде, које је том приликом задобио, нису га спасле од туцања камена, све док није завршио у затворској болници.

Лечење је наставио у нишкој Војној болници, где је установљено да је задобио туберкулозу кука услед које више никада није могао нормално да се креће. А ни пуштање на слободу није Петковићу донело мир. Суочио се са осудом својих познаника, а етикета „народног непријатеља“ пренела се и на његову децу и унуке, који су дискриминисани приликом школовања и запошљавања.

ПАРТИЈА ПЕТКОВИЋ није био члан Комунистичке партије Југославије. А како није био склон инцидентима и никада није правио проблеме, напредовао је у војсци. Међутим, он се није разумео у политику није желео да се учлани у КПЈ, чак ни на захтеве виших војних чиновника.

Због тешко нарушеног здравља и трајне инвалидности, због које није био у могућности да заснује радни однос, због тешких душевних болова и страха које је трпео читавог живота, како за себе, тако и за своје потомство, и немогућности да живи нормалним животом, Светолик се више пута обраћао држави тражећи да се неправда исправи.

Међутим, морало је да прође више од шест деценија да се он и формално прогласи невиним.

- Политика ме никада није интересовала, али прогласили су ме за највећег непријатеља - каже Петковић. - Код куће сам оставио жену и дете од две године, а на отоку Гргур сам преживео пакао. Обраћао сам се Маршалату, Ранковићу и Милошевићу, али никада нисам добио никакав одговор.