Заборавили херојску смрт најмлађег мајора српске авијације

М. МАРКОВИЋ - И. ЛОВРИЋ

субота, 30. 03. 2013. у 20:56

Заборавили херојску смрт најмлађег мајора српске авијације
Прошло је 14 година од херојске смрти Зорана Радосављевића у сукобу са вишеструко надмоћнијим НАТО ловцима. Државна почаст га је неоправдано мимоишла

ВИТЕЗОВИ, хероји. Синови неба. Творци историје. Јунаци... Тако су, током и неко време после НАТО агресије на СРЈ, власти хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства. А онда су временом, тихо, њихове подвиге и жртве - скрајнули.

Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћним непријатељем, постали су "незгодни сведоци" и сметња нашим новим курсевима. Пензионисани су, у највећој снази и врхунском искуству којих се не би одрекла ниједна држава која држи до своје одбране. А мртви...

Они су заборављени, а њиховим породицама стизала су увредљива судска решења: "Вратите вишак крварине"... Или: "Нису сви чланови ваше породице имали право на доплатак - за црнину".

И да није њихових најближих, и колега - пријатеља да узнемире свеукупну успавану свест - и гробови би им били пусти.

Ово је прича о мајору Зорану Радосављевићу (34), најмлађем пилоту, ловцу 204. Авијацијског пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије који је положио живот на олтар отаджбине трећег дана агресије, у неравноправној борби са небеском машинеријом најмоћније алијансе света. Нјегова "двадесетдеветка" погођена је непријатељском ракетом. А, онда је пала изнад Горње Трнове, општина Угљевик, обронци Мајевице, Република Српска. Тело и делови авиона пали су у овдашњи заселак - Жуге.


АГРЕСИЈА ЈЕ ПРАВО ИМЕ
ТУЖНО је и увредљиво да се данас устручавамо да НАТО напад на нашу земљу назовемо правим именом - а право име је - агресија - говори Милан Милинковић. - Уместо агресије кажу: Акција западне алијансе... НАТО бомбардовање... И, слично. Не! То је била агресија у сваком смислу те речи. Ваздушна, јер су нас нападали из авиона. Поморска. Јер су нам ракете слали са носача из Јадрана. И, наравно, копнена, јер је шиптарска УЧК на Косову и Метохији била под њиховом командом.

- Када смо отишли, тамо, замислите нашла сам његов ручни сат, преполовљен од удара - каже за "Новости" Снежана Радосављевић, Зоранова сестра. - Спојила сам делове и ту је, уз његове фотографије и медаљу за храброст.

Сат стао на седамнест часова и тринаест минута. На фотографијама живот, у ком никада није било речи о смрти.

- И како таквог брата да преболим - говори сестра пилота. - Живео је триста на сат. За своје године проживео је за три нечија животна века. Упоредо са послом магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду. Спремао је и докторат. Изабрао је "сателитску навигацију". На факултету су установили награду за најбоље студенте, именовану подвигом мога брата.

А, у времену посвећеном пилотском занату, био је посвећен и родитељима, сестри и њеној деци, колегама и пријатељима. Планирао је и породицу. Нјегов колега и друг Слободан Перић, с којим је тог кобног дана узлетео, као да је слутио крај рекао му је: "Е, Буцо, и иза тебе има ко да остане..."

Петак, 26. март година 1999, Аеродром “Батајница”. На две "двадесетдеветке" смењују се пилоти после пуног дана приправности. Требало их је заменити. Ко ће? Перић се јавља први, мада је већ имао окршај у ваздуху. Зоран Радосављевић каже: "И ја ћу с тобом!" А није летео пола године. Био је на курсу енглеског. Прекинуо га је, када је агресија била извесна. У сећању је понео очај мајке Раде. Донела му је, тог јутра, доручак у стан, у Новом Београду...

- Немој сине, молим те, да летиш - казала је.

- Ја сам пилот, мајко... - одговорио јој је. Тако су се растали. (Рада је умрла у марту пре две године, туга за сином скратила јој је живот).

Радосављевић и Перић су узлетели заједно. Обојица су знали да иду у надљудску борбу са надмоћним ловцима НАТО авијације. А знали су и то да авиони нису у најбољем техничком стању (непосредно пред агресију, био је договорен ремонт у Русији). Знали су и да радари нису сасвим исправни. Испоставило се да су - заказали у ваздуху. За Радосављевића је то било кобно.

- Сви наши пилоти који су тих дана полетели били су свесни да су им мале, или никакве шансе, да се врате - говори нам данас Милан Милинковић, пуковник елитне јединице, којој је припадао и Радосављевић.

- Перић је имао срећу да преживи пад погођеног авиона. Био је огорчен због Зоранове смрти. Али, и када су га напречац пензионисали, страдао је деценију после агресије, у саобраћајној несрећи. А Зоран, као и Буца, да је жив, учинио би исто, макар и у околностима какве су биле онда када се жртвовао. Мени је доживотна рана да је његова мајка Рада свих ових година после погибије сина, била у патњи и питању: Да ли јој је син страдао у трену, или се, можда мучио. Стално ме то питала... Шта сам могао да кажем? Тешио сам је. Али, утехе није било. Онда је на једном окупљању на Дан пука изашла пред тадашњег министра одбране, Зорана Станковића. Тражила је да јој он, који је потписао Зоранову обдукцију, каже истину. Отишла је и на ВМА, тамо видела фотографије. И не сећа их се. Толико је била потресена.

Милинковић потом враћа сећање на прве дане агресије у којима су се на херојству и жртвама његових колега, исписивале и лекције бешчашћа. Лекције "ловаца златне рибице у крвљу пилота јунака".

- Били смо и под великом притиском претпостављених команди - каже Милинковић, који је у пензију отишао на свој захтев. - Било је неразумно наредити да се што више наших авиона подигне и обави што већи број летова. Мислили су, ти наши мудраци, да ћемо на тај начин показати спремност одбране ваздушног простора. Ми јесмо били спремни, али су они знали да је таква наша употреба несврсисходна. Велика је цена плаћена.

Зоран Радосављевић одликован је, постхумно, медаљом за храброст.

- Ми, његове колеге, тражили смо и тражимо да њему, као и Миленку Павловићу, држава додели орден хероја народа. Али није! До данас, није. Ипак, Павловићу су се на достојан начин одужили његови земљаци, његова Осечина. Општина га је прогласила херојем. Подигла у завичају спомен-обележје, отворили музеј у ком су његове успомене, опрема, фотографије. Београд, затајио. И део улице у Батајници која носи његово име није обележена достојно овог јунака.

ЗОРАНОВА РЕГАТА ЖИВИ

ПИЛОТ Радосављевић није волео само небо. Волео је и воду. Море и реку, једнако. Страствени пилот био је и стравствени једриличар. У његову част, сваке године, плови "Зокијева регата". Почело је најпре у Црној Гори. Настављена на Сави и Дунаву. Сваке године масовнија од претходне. Ове године, крајем маја је 15. по реду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (13)

Branko

30.03.2013. 22:00

Za mene će zversko bombardovanje Srbije uvek ostati samo to: Zverstvo. Ljudima koji su se tome suprotstavili i zbog toga dali svoje živote - večna slava i hvala. Pozdrav iz Slovenije.

Nišlija

10.06.2013. 17:34

@Branko - Srbija se, nažalost, stidi svojih heroja, a tuđe veliča. Čudan smo mi narod !!!

budiart

31.03.2013. 00:55

Nas sokole, nasa moralna i bratska duznost. kao velikog SRPSKOG HEROJA da te se secamo,ti si deo nase istorije poprosti nam i predlozio bih da se da ime ulice nasem heroju srpske avijacije,Pocivaj umiru i nek te andjeli cuvaju nasa junacuno,oprosti nam..

djura cvorovic

31.03.2013. 13:17

nazalost srbija jede svoje sinove,oduvek je tako bilo,heroje zaboravlja a kukavice slavi,ali narod pamti heroje.vecna slava majore

Boki

31.03.2013. 13:34

Ne mogu da stignu na red za orden heroja od raznoraznih likova kojima Toma deli odlicja kao konfete....

Kajzer Soze

31.03.2013. 13:48

Neka im je vecna slava,mi njih zaboraviti necemo oni su upisani u knjigama vecnosti.Cast mi je sto sam Srbin kada se pominju nasi heroji.

Granicar

02.04.2013. 09:33

Neostavljam komentare odavno,ali samo cu ovaj put napraviti izuzetak.Jedva sam zadrzao suze citajuci;od tuge,besa,ponizenosti ali i ponosa u isto vreme...Nek ti je vecna slava junace! Te 99 sam se sa svojih 19god,odmah posle vojske, dobrovoljno prijavio u rezervni sastav policije,i dobrovoljno sam se prijavio da idem na kosovo...Posle rata sam radio kao ugovorac u vojsci, ali smo malo-pomalo(Tadic-ministar vojni tada) dobili otkaze,odnosno nismo produzili ugovor.svi smo ucestvovali u ratu te 99

NekoIzMase

10.06.2013. 13:44

@Granicar - Zašto novinari imaju potrebu da stvaraju lažni "zaborav" i patetišu o nečemu što nije istina? Piloti nisu zaboravljeni a vama neka je na obraz što između istine i "bombastično patetičnog naslova" birate ovo drugo.

kerber52

10.06.2013. 13:37

slava poginulima a prezivelima bih samo mogao da porucim da ne odustaju, dolaze nova vremena, mozda nije lose da se malo politicki angazuju, na kraju krajeva to je jedino sto se racuna

Sveto Kordun

10.06.2013. 18:09

Na zalost ovi tzv. demokratori se danas stide sinova otadzbine koji su bili spremni i zivot poloziti za otpor okupatoru! Danas ONI postaju saradnici i poslusnici!? Nihovo sramotno cinjenje ce skoro zavrsiti, mora, logika zivota!

Pero

23.10.2014. 21:14

Heroji kao što su Zoran,Buco,Pavlović,Iljo i ostali koji su poleteli da se suprostave daleko nadmoćnijem neprijatelju su primer patriotizma,primer najvećim ljudskim osobinama kakve imaju Srpski piloti.Doći će vreme kada će njihova imena biti na značajnim trgovima i ulicama,kada će poginuli biti proglašeni za narodne heroje,deca će u školama učiti o takvim herojima koje nikad nesmemo zaboraviti.Neka im je večna slava i hvala.

Aleksandar

05.02.2015. 11:22

Glavna ulica u Batajnici nosi naziv Ulica majora Zorana Radosavljevica. Znaci, ipak nije zaboravljen.