УБИСТВО Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка, изазвало је освету Божју, која је стигла све актере тог срамног чина: кнеза Милоша Обреновића - наредбодавца, Вујицу Вулићевића организатора, Николу Новаковића - извршиоца и Драгића Војкића на чијем се тлу десило ово језиво убиство.

Вожд Карађорђе, после четири сахране његових посмртних остатака, коначно је нашао мир у цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Мало је познато да и његов кум Вујица Вулићевић почива у једној светињи - у цркви манастира Пиносаве у селу Кусадак код Смедеревске Паланке.

Карађорђе је после пропасти Првог српског устанка четири године провео у емиграцији у Русији. Одржавао је везе са кумом Вујицом Вулићевићем, који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. Када се вожд 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом. У договору са њим, пребацио се са својим момком Наумом на тле Драгића Вујкића, у Радовањски луг код Велике Плане.

Кажу да је појава Карађорђа изненадила Вујицу. Вожд је то уочио и рекао: „Куме, једна је глава на раменима, теби је поверавам“. Да би заварао вожда и отклонио од њега сваку сумњу, уочи кобне ноћи Вујица је припремио храну коју је знао да Карађорђе воли: погачу, јагњећу плећку и сир. Заједно су вечерали.

КУМОВСКА МАРАМА Кад се Карађорђе вратио из Русије, 1817. године, дошао је у село Велико Орашје. Одатле је Вујици Вулићевићу, који је био у родној Азањи, послао зелену мараму која је на једном крају била везана у чвор. Према њиховом договору, то је био знак да је дошао у земљу. По доносиоцу мараме, Карађорђе је Вујици заказао састатнак у Радовању.

Али, Вујицу је кнез Милош одабрао да организује Карађорђево убиство и то је морало да буде извршено. Пред саму зору, у освит Архангела Гаврила 13./26. јула, Никола Новаковић је вожда усмртио секиром. Затим му је јатаганом одсекао главу, која је послата на ноге кнезу Миошу у Београд.

Међутим, случај или судбина је хтела да Вујичина вечна кућа буде у једној од најстаријих српских светиња. Црква Пиносава у Кусадаку, која је поново проглашена за манастир, потиче из средњег века. Према предању, у њој су се причешћивали јасенички војници, полазећи у Косовски бој.

Мештанин Славољуб Ђурић, добар познавалац историјских збивања у овом крају, каже да је у време Првог српског устанка, посебно од 1800. до 1830. године, ова црква служила за дванаест села среза јасеничког. За време устаничких и бунтовничких дана, ту су долазиле многе знамените личности. У време светковина, у цркви су биле постављене две почасне столице. У једној је седео Милоје Ђак, угледни трговац стоком, а у другој Вујица Вулићевић, кнез смедеревске нахије.

Милоје Ђак, родом из Кусадака, 1825. године је подигао прву социјалну буну против самовоље кнеза Милоша Обреновића. Буна је крваво угушена. Милоје Ђак је убијен, његово тело се месецима распадало, јер Милош није дао да се скине са дрвета. На крају је сахрањен поред саме цркве Пиносаве.

Вујица Вулићевић је после вождовог убиства покушао да се искупи подижући цркву брвнару Покајницу. Кнез Милош га је унапредио у нахијског кнеза, да би га убрзо одбацио и прогнао у Турску. Када се вратио у Србију са бројним даровима и одличјима, Милош је наредио да му се све одузме и оставио га је без власти.

Војвода Вујица је завршио живот веома бедно. Народ га је презрео и осудио, јер је руке упрљао кумовском и вождовом крвљу. У крајњој сиротињи, последње дане је провео у родном селу Азања, где се тешко разболео. По једној верзији, Вујицу је 1828. године отровао Гмитар Петровић, Карађорђев рођак. Нјегови посмртни остаци сахрањени су поред цркве Пиносава, недалеко од гроба Милоја Ђака.

Према истраживању Славољуба Ђурића, на месту старе цркве - брвнаре је 1870. године започета градња новог, већег храма од тврдог материјала. Том приликом су под грађевином захваћени гробови Вујице Вулићевића и Милоја Ђака. Тако се догодило да Вујица Вулићевић већ 142 године почива у олтару, под левом певницом, а Милоје Ђак је под десном.

Убиство вожда Карађорђа на велики православни празник, није била обична смрт. То убиство оставило је дубок грех и трајне последице на српској души. Божја казна стигла је и остале учеснике тог крвавог догађаја. Никола Новаковић је полудео и завршио је смрвљен на воденичком витлу. Син му је умро распадајући се, а и кћер му је полудела. Драгићу Вујкићу је помрла цела породица, остао је сам, болестан и сиромашан. И кнеза Милоша, такође вождовог кума, стигла је велика казна. Нјегов син Милан је умро млад, а други син, кнез Михајло, који је био без порода, убијен је у Топчидеру. Убиством краља Александра, који је такође био без порода, и треће колено Милоша Обреновића прими крај, а тиме и „све право његово племе угине“.

ПРАЗНА СТОЛИЦА На светог Архангела Гаврила 1817. године, у цркви Пиносави је на богослужењу била цела фамилија Вујице Вулићевића, али је његова почасна столица била празна. Кад је служба завршена, Милоје Ђак је питао Вујичину фамилију шта је са њим. Рекли су да је отишао негде неким послом и није се вратио. Кажу да се тада Ђак ударио десном руком по глави и слутећи зло, рекао: „Значи, ја сам следећи“. Претходне ноћи је у Радовањском лугу убијен Карађорђе.

Корен свих убица Карађорђа се угасио, јер ни Вујица Вулићевић нема потомке. Нјегови син и кћер су рано умрли, као и њихова деца. Вујица није директни извршилац Карађорђевог смакнућа, али је све организовао и непосредно припремио. Покушај да се оправда тиме што је пред кнезом Милошем морао да бира између своје и вождове смрти, па је изабрао ово друго, не умањује злочин који је починио. Ни данас му се не прашта што је кум убио кума. Ипак, гроб Вујице Вулићевића налази се у олтару једне цркве. Зашто је судбина доделила, и жртви и убици, да почивају у светињама, вероватно ће остати велика мистерија.


ПЛОЧЕ

Спомен-плоча Милоју Ђаку постављена је на зиду спољне фасаде цркве Пиносаве, а по наредби Обреновића је толико избрушена, тако да се слова тешко читају. Велика плоча Вујици Вулићевићу је постављена високо на средишњем зиду фасаде и остала је прилично читљива.